Читајући разна размишљања на тему формирања оцене као вредносног исхода, труда и рада ученика али и самог наставника, реших да једно своје искуство из сопствене тридесетогодишње наставничке праксе, ето овако, ставим пред све своје колеге а у жељи да чујем коментар о исправности мог поступања.
Као наставник физичког васпитања увек сам покушавао да свој однос према ученицима градим на међусобном поверењу и уважавању могућности и потреба ученика. Зашто ми је то толико значајно? Кроз план и програм рада у крајњем исходу долазимо и до посебно тешких елемената и вежби. Када ученици не би били спремни да мени као наставнику и асистенту укажу потпуно поверење, били би неуспешни и чак би себе довели у опасност од повређивања. Такав однос се не може изградити само за један час и да одговара потребама само једног захтева. То је узајамно поверење које мора бити искрено и као такво често остаје и по окончању ђачких дана. Какве везе ово има са оцењивањем?
У једном одељењу коме сам предавао имао сам ученика који је имао хендикеп и који би требало да буде ослобођен наставе физичког васпитања. Имао је делимичну парализу целе леве стране тела и уграђену некакву пумпицу у мозгу. О свему сам био уредно обавештен од родитеља и лекара којима сам тражио мишљење. Мишљење ми је било потребно јер је ученик ипак инсистирао да у складу са својим могућностима буде активан на часовима.
Морам да признам да сам га увек имао у видокругу. Он је радио, како сам каже, због себе и био веома дисциплинован. Ако бих ја сугерисао да неку вежбу прескочи јер би за њега била ризична, увек би послушао. Мени је стално био пред очима али сам примећивао и погледе, па и понеки коментар осталих ученика. Настава је одмицала, ученици су добијали оцене, па и он. Када се примакао крај школске године дошли смо до формирања коначне оцене. Мој начин оцењивања никад се није сводио на пуко одређивање аритметичке средине приликом закључивања. Волео сам да чујем и саме ученике и то како би себе оценили. Некад нисмо ни свесни колико могу бити добри проценитељи себе самих.
Дакле, они су поседали испред мене и када сам заустио да почнем оцењивање, јавио се за реч председник одељења, подржан од свих ученика једногласно.
„Наставниче”, отпоче он „желимо да вас замолимо да Александру закључите петицу, макар је никоме од нас не дали. Он нас никако није могао достићи али је био вреднији и упорнији од свих нас.”
За мене као њиховог наставника такав њихов став је био највећа награда мог рада са њима. Сада је на мене био ред да и ја њима одговорим. Рекао сам им да сам због таквог њиховог става поносан на њих и да ће сви имати петице, јер није циљ само нечим владати и знати него и бити свестан да је пре свега важно бити човек.
Тада сам од њих добио аплауз и то ми је била најдража награда. Они су завршили школу и отишли на даља школовања. Ја, иако наставник у годинама, понекад волим да рекреативно истрчим на градској атлетској стази, а тамо се на стази почесто сретнем и са својим бившим ђацима који се, ето, рекреативно баве трчањем, себе ради.
Шта је ту сада објективно, а шта субјективно оцењивање? Да ли сам погрешно поступио. Ја сам и сада поносан на моје ђаке и то искуство са њима покушавам да применим у раду и са новим генерацијама.
Аутор: Славољуб Јовановић
Nažalost, mislim da je potpuno pogrešna odluka. Šta znači ta petica. Ocene su merna jedinica znanja/sposobnosti. Trud i zalaganje bi trebali da postoje kao opisni aspekt na kraju godine.
Ne slazem se iz prostog razloga jer postoje predmeti gde vam je potreban talenat ( muzicko, likovno). Fizicko vasitanje ili ti kultura je zamisljena da se deca opuste i nauce zdravom nacinu zivota, a ko zeli da kasnije zavrsava specijalizovanu skolu iz tih predmeta treba ih realno ocenjivati.
Talenat nije neophodan da bi postigli OSNOVNE STVARI i postigli rezultate koji su u skladu sa zdravljem,ali je za takve rezultate potreban sistematičan rad i vežbanje bez prekida dugi niz godina ( apsolutno isto kao i za druge predmete-ako od 7.do 8.godine recimo uopšte ne čitate i ne pišete ništa iz srpskog jezika, onda ćete teško, mukotrpno i dugotrajno pokušavati da uhvatite korak sa vršnjacima koji su to radili)!
Svetu se ne može ugoditi. Kada je reč o vaspitanju (ne samo obrazovanju) roditelji se oslanjaju na nastavnike i smatraju je nastavnikovom obavezom. Kada izostaje segment vaspitanja – onda su krivi nastavnici… U ovom tekstu vidimo nastavnika koji postupa kao vaspitač i opet nekima to nije ok… zaista se ne može ljudima ugoditi…
preskočili ste deo da učenik nije sposoban kao i drugi učenici usled zdravstvenih problema. on svoje sposobnosti ističe maksimalno, trudi se i radi, napreduje onoliko koliko zdravstveno to može. mora se i to uzeti u obzir. maksimum učenika fizički sposobnog za sve i onog koji zbog ZDRAVLJA nije, ne može da se meri. Tako da petica je apsolutno na mestu.
Nazalost, odmah ste osudili.
Da ste procitali clanak, zapazili biste da je u pitanju decak koji ima hendikep i da je bio oslobodjen nastave fizickog vaspitanja, ali se uprkos tome trudio i radio koliko je mogao. I deca su to primetila pa su predlozila nastavniku da ga nagradi. Valjda se u zivotu treba nagraditi neciji trud i zelja? Bravo deco i bravo nastavnice! Svojim primerom ste podrzali zivot, trud i ljudskost!
Не мери се знање оценом, зато од Вас никада неће бити педагог већ само наставник без емпатије.
Ne slazem se sa Vladimirom nikako! U vecini slucajeva pored obrazovne, vrlo je bitno i moralno vaspitanje ucenika. Pored porodice dete vaspitava i ucitelj/nastavnik. Postojanje empatije u ovakvom slucaju je aprolutno preobladavajuce! Ko me je bitno na kraju obrazovanja da li su akademske nauke zavrsene sa prosekom 7,5 ili 9? Bitno je da smo ih zavrsili, ali ta podrska nema cenu i to su one sitnice koje zivot znace!!!
Odlicno ste postupili!
Bravo profesore
Svaka Vam čast
Odlično ste postupili! Ja sam bila dete koje je iz svih predmeta bilo odlično, samo je to fizičko bilo večiti problem. Rođena sa slabije razvijenom motoričkim,, nedovoljno loše da i bi se registrovalo kao hendikep o oslobodilo me nastave, a nedovoljno dobro da bih radila kao svi ostali. Ubijala sam se od truda da postignem normu, uvek oprema, uvek sve radila, kad su se brojčano ocenjivali norme (trčanje, skok udalj i slično) dam maksimum i nikad više od trojke. Svi ostali predmeti mi išlo lako i bez mnogo muke, ne samo u školi, nego i na takmičenjima. Samo to fizičko pamtim kao večitu frustraciju, strah, borbe, čekanje veća hoće li ta teško zaražena četvorka postati petica. Fizičko je takođe sposobnost, ne možemo svi isto. Do dana današnjeg sport doživljavam kao mučenje, baš zbog toga što nisam imala takve nastavnike.
Svaka Vam cast. Kao ucitelj, isto bih postupio da sam u slicnoj situaciji. Da, izgubilo se ono jedino vrijedno – uciti djecu da budu ljudi prije svega.
Дирнуо ме је овај текст јер је наставник научио децу да буду, пре свега људи! Показао је да начин извођења неке вежбе није најважнији, већ воља и жеља за успехом и радом. Од основне преко средње школе до факултета радо се сећамо баш оваквих племенитих наставника.
Lep tekst,i lep odnos nastavnik-učenik. Ja kao nastavnik istog predmeta sa mnogo manje godina staža ipak primećujem drugi problem. A to je da se naš predmet i dalje malo ceni i od strane kolega i od strane roditelja (decu možete naučiti)! Smatram da bi odnos prema fizičkom vaspitanju trebalo da bude isti kao prema drugim predmetima(radom se sve postiže!! pogotovo osnovni elementi koji se traže u školi). Kolega je pokazao drastični primer i izuzetak za koji ne važe pravila kao za većinu a to je opravdan medicinski razlog! Sistematskim vežbanjem od predškolskog uzrasta pa do kraja osnovne škole ,naravno uz neophodnu podršku roditelja i vanškolskog angažovanja je moguće postići sve što se traži iz fizičkog! Ali tu je problem:na tome se ne insistira i ne posvećuje pažnja od strane učitelja! Kad bi se upola manje vremena i volje posvetilo času fizičkog kao što se posvećuje časovima srpskog i matematike, uspeh ne bi izostao. Uvek je lakše ići linijom manjeg otpora i nikom se ne zamerati i svima davati petice,ali to ne znači da imamo zdravu decu,ni decu koja vole fizičko… U svakom slučaju pozdrav za kolegu koji se očigledno bori za značaj fizičkog i posvećen je deci 👋
Divan tekst! Bravo! Pravi ste pedagog!
Krivo mi je što deca od prvog do četvrtog razreda nemaju posebno nastavnika fizičkog. Nekako mi to nije predmet za učitelje. Najčešće taj čas nemaju. Umesto njega je često srpski ili matematika. Mi smo ranije to imali. Ne znam zašto je to sada toliko teško da se organizuje. Fizičko mislim da je jako važan predmet.
Bravo profesore. Svaka Vam čast!