КОМЕ ЈЕ ПЧЕЛА ЗА КАПОМ
Искупили се људи у неком селу да изнађу ко је украо кошницу. Један од кметова рече да он зна ко је то учинио: „Ено онај“, вели, „што му је пчела за капом“. Онда онај који је био украо махне руком преко главе, као да ће да отера пчелу, и тако се ода.
НЕ СЛУШАЈ, БОЖЕ, ШТО ПАС ЛАЈЕ
Врачао некакав човјек на Божић ујутро. — Узео орах па стао говорити: „Као што је овај орах пун, тако да буде пуна кућа свашта, амбар жита, тор стоке, подрум вина и ракије“. — Кад је свршио врачање, разбије орах, а орах празан. — Онда рекне: „Не слушај, Боже, што пас лаје!“
КАД ВИДИШ ШТА ЈЕ, ШТО ПИТАШ?
Гонио некакав човјек отворена кола пуна кукуруза, а кад га неко запита шта има на колима, он одговори да су дрва. Видећи онај који га је питао да на колима нису дрва него кукурузи, рече му: „Бог с тобом! шта ти говориш, то нису дрва него кукурузи“. А он му онда одговори: „Кад видиш шта је, што питаш?“
ПАС И КУЋА
Једном, кад је био зими велики снијег и лед, скупио се пас у клупко од зиме. Кад поче падати страшна мећава он рече: „Валај, друге зиме нећу чекати без куће. Чим дође љето начинићу једну малу кућицу, у којој ћу се моћи овако као сад згурити“. Кад дође љето, он се на врућини извали и разбаци све четири ноге и реп и главу свако на своју страну, па рече: „Ко ће мени оволику кућу начинити?“ И тако опет остаде да чека зиму без куће. Ко љети хладује — зими гладује!
НАКВАСИ МАЛО, НИЈЕСАМ БАШ ИЗ САРАЈЕВА
Некакав странац, дошавши у берберницу да се обрије, каже, на питање одакле је, да је из Сарајева. Берберин од ђаволства стане хвалити како су Сарајлије сви јунаци, и да се они никада не сапуњају, него насуво брију. Странцу се то допаде и, да покаже да је и он јунак, пристане да га брије ненаквашена. Али кад га стаде врло бољети и кад више не могаше да трпи, рече: „Накваси мало, нијесам баш из Сарајева, него поблизу оданде“.
Е ЛИЈО, САД СИ ДОЛИЈАЛА
У некој земљи огласи се лажни врач. Цар од оне земље дозове га преда се и, изнесавши у завезаној врећи лисицу, рече му: „Ако погодиш шта је у тој врећи, прави си врач, и нећу ти ништа; ако ли не погодиш, погубићу те“. Онда он, замисливши се мало, рече сам себи: „Е лијо, сад си долијала!“ Чувши то цар одмах повиче: „Погоди, лисица и јест!“ И тако га отпусти као правога врача.
КАКО ЈЕ ЦИГАНИН НАУЧИО КОЊА ГЛАДОВАТИ
Некакоме Циганину учини се тешко хранити коња. Зато намисли да га научи гладовати, и тако му престане давати ишта за јело. Кад коњ послије неколико дана цркне од глади, Циганин му рекне: „Хеј несреће моје! таман кад га научих гладовати, онда црче“.
ПОМОЗ’ БОГ, ЗЛА ЖЕНО!
Пролазећи некакви путници поред много жена које су у друштву седеле, један од њих рече шале ради: „Сад ћу ја познати која је зла жена међу овим женама“. Кад им се прикучи рече: „Помоз’ Бог, зла жено!“ А једна између њих, која је управо била зла, одмах одговори: „А како сам ти зло учинила? Јела те болест!“
ДОБРА ХВАЛА
Састану се двојица сиромаха, два главна пријатеља, који се нијесу задуго виђели. Пошто се најприје за здравље упитају, упитаће један дру-гога:
— Како ми сад животариш?
— Добро, одговори други, што имам пара све ми је у житу, што имам брашна све ми је у хљебу, а што имам хљеба све ми је у трбуху.
ОСТАЛА СУ МИ ЛАГАЛА У СЕЛУ
„Кад се тако људи туже, да много лажеш, де да видим, можеш ли и мени слагати“, рекао цар једном лажи.
„Остала су ми, светли царе, лагала у селу, него дај ми кола и волове да их донесем, па ћу ти онда лагати колико ти драго“ — одговори лажа.
Превари се цар и даде му кола и волове, и тако лажа слага и цару.
ШТО ГОД КО ЧИНИШ, СЕБИ ЧИНИШ
Била је некаква зла и опака жена удовица, па се преудала и два своја сина од првог мужа поведе код потоњега, код којега нађе сина и кћер од прве жене. Ту пасторчад није могла чути ни видети. А муж је узалуд и био и карао и вазда говорио јој: „Ко што чини, себи чини“. Онда, да би му показала да то није истина, умеси један колач и успе у њега сичана (отрова), па даде пасторчету, говорећи да изађе напоље да га изеде, да га не би видели њезини синчићи. Дете, жељно а гладно, узме колач, па побеже.
Но кад га виде с колачем њезина два сина, потрче за њим, те му отму онај колач и поједу. Мало после почну се преметати од муке и стану плакати, а плакаше и оно пасторче за колачем. Истрча им мајка, те их упита: „Шта вам је?“ Пасторче јој одговори: „Богме, тето, ругају се мени што плачем, јер су ми отели и изели онај колач што си ми мало пре дала“. Кад она то чује, почне се бити шакама у прса и кукати, те их оба узе у наручје. Али јој оба на рукама издахнуше пре него их унесе у кућу.
ОТИШАО МЕД НА ОЧИ
Циједио Миљко мед од својих пчела и нациједио мал’ не пун котао. Човјек сав радостан и срећан на толиком изобиљу. Али ето ти му ком-шије Смиљка, да промијени с њим коју ријеч и да му види мал (имање). Чим Смиљко погледа у котао с медом, Миљку сеучини да му је много мање меда него што бјеше прије доласка сусједова, па се поче жалити како му је сусјед појео мед очима, те сад нема ни упола онога што прије бјеше. И лијепо човјек толико узео злу вољу на комшију, да га је чак и суду тужио. Суд досуди Миљку да му плати Смиљко за четири оке очима поједеног меда осамнаест гроша. Судац метне наплаћених осамнаест гроша на суднички сто, па ће рећи Миљку: „Узми, Миљко, наплаћених осамнаест гроша за поједени мед“. Миљко се маши рукама да покупи паре. „Јок, јок“, вели му судац. „Како, вељаше оно? Појео ти Смиљко очима мед, је ли?“ — „Тако је“, одговори Миљко. — „Е, онда, брале мој, и ти ћеш ове паре са стола само очима узети и ничим више“, одговори му судац. Миљко постиђен и прекорен, колико савјешћу својом, толико и праведном пресудом паметна кмета, повуче се и покуњен оде кући.
ЦАР И ПАУК
Неки цар, ратујући дуго с непријатељем, мораде једаред преноћити у некој качари. Кад се у зору пробудио, лежећи на слами, опази више себе паука, који је хтео да се успне на неку гредицу. Кад је био близу гредице, опусти се и падне. Цар се сад још већма загледа у паука, који је поново почео свој посао, али и сада дође донекле, па опет падне. Тако је покушавао паук и трећи па и четврти пут да се попне.
Цар се још више загледа да види шта ће бити до послетка.
Па шта је било? Паук се десет пута дизао и падао, али се ипак свога посла није оканио. Мало се одмори, па и једанаести пут поче се пети. Тада га послужи срећа и он се попе куда је хтео.
Цар скочи с постеље и узвикне:
„Много ли сам научио од ове мале животињице! Сад видим шта вреди истрајност. И ја ћу тако да радим. Та зар нисам и ја десет пута нападао непријатеља и нисам га могао надвладати!“
Цар, поучен овим примером, нападне непријатеља и једанаести пут, и победи га.
СЕДАМ ПРУТОВА
Имао отац седам синова, седам свађалица. Час по час па се здрпе, препиру се, свађају се, гложе се. Кад немају важна узрока, а они око какве ситнице, тек само да не буде онако како је лепо и богу мило. Гложећи се тако, занемарише сав кућни посао и све им пође натрашке.
Било је себичних и опаких суседа, који се радоваше томе трвењу и назадак њихов окреташе на своју корист. Та лако је грабити онде, где нема ко да чува, јер чувари морају међу собом да се свађају.
Отац њихов забрину се видећи да ће бити зло и наопако. Једанпут прикупи око себе све синове, па им показа седам прутова чврсто везаних у један сноп и рече: „Који од вас овај сноп преломи, даћу му десет дуката“.
Свих седам синова покушаше да преломе сноп, покушаше и овако и онако, и напослетку сваки рече: „Не могу, па не могу“. А отац ће им онда: „Чудим се што не можете, јер то је сасвим лако.“ Он одреши узицу, којом је био везан сноп, штапићи се размакоше, а он један по један преломи без муке.
Синови се као малко и насмешише. „Е, дабогме! тако се може. Тако би могло и нејако дете“. Ове је речи отац и хтео да чује из њихових уста, па онда заврши. „Ето вам, децо, слике и прилике ваше! И ви сте као ових седам прутова. Хоћете ли да вас јачи не сломи, — опашите се чврсто узицом слоге. Један уз другог па да вас види Бог. Нећете ли тако, онда нисте јаки сноп, онда ћете бити само седам прутова, које, као што сами рекосте, може сломити и нејако дете“.
СВЕ, СВЕ, АЛИ ЗАНАТ
Пође некакав цар са својом женом и са кћери да се шета по мору на лађи. Кад мало одмакну од бријега, онда дуне вјетар па га баци чак у некакву земљу ђе се о његову царству ништа и не чује (као ни он о овоме што досад ништа није чуо ни знао). Кад изађу на сухо, он није смео ни казати да је цар, а новаца нијесу имали са собом ништа. Не знајући никаква заната, нијесу се могли друкчије хранити, него се он најми да чува сеоска говеда. Пошто ту преживе тако неколике године, угледа син цара од оне земље његову кћер, која је била врло лијепа и већ дорасла до удаје, па каже свом оцу и мајци да се другом никаквом ђевојком неће оженити ти до кћери говедара из тога из тога села! Отац и мати и други дворани стану га одвраћати да се прође те срамоте: како би он царски син узео говедарску кћер код толикијех другијех царскијех и краљевскијех кћери! Али све залуду; он каже: „Ја њу, ја ни једну!“ Кад већ виде да друкчије не може бити, онда цар пошаље једнога свога везира да јави то говедару, а говедар га запита: „Какав занат зна царев син?“ Везир се зачуди: „Бог с тобом, човече! како ће царев син знати занат? Што ће занат цареву сину? Занате људи уче да се хране њима, а царев син има земљу и градове.“ Говедар каже опет:
„Е, ако не зна никаква заната, ја му не дам своје кћери.“ Везир се врати, те каже цару шта говори говедар. Сад постане чудо још веће. Они су мислили да ће то за говедара бити највећа срећа и дика што му царски син узима кћер, а он пита какав занат зна царев син! Цар пошаље другога везира, али говедар каже једно те једно: „Док царев син“, вели, „не научи какавгођ занат и не донесе ми своју рукотворину, дотле нема ништа од пријатељства!“ Кад се и овај везир врати те каже, да говедар не да ђевојке док царев син не научи какавгођ занат (само нек је занат), онда царев син зађе по чаршији да гледа какав је занат најлакше научити. Ходајући од дућана до дућана и гледајући како различни мајстори раде, дође на дућан ђе се плету рогожине, и то му се учини најлакши занат, па га почне учити и научи за неколико дана, па онда оплете сам једну рогожину, коју однесу говедару, и кажу му да је царев син научио занат и да је то његова рукотворина. Говедар узме рогожину у руке, те је загледа са свију страна, па онда запита: „Колико то вриједи?“ А они му кажу: „Четири паре“. »Е!? вели, „добро“! Четири паре данас, четири сјутра, то је осам, а четири прексјутра, то је дванаест и.т.д. Да сам ја тај занат знао, не бих данас чувао сеоскијех говеда. Па им онда каже ко је он и како је ту дошао. Ови се онда обрадују још већма што узимају ђевојку од цара, а не од говедара, и с највећијем весељем вјенчају момка и ђевојку и проведу свадбу. Па онда даду овоме цару лађу и војску, те отиде преко мора и нађе своју земљу.