Српски језик никада није био у већој кризи, упозоравају лингвисти. Очување и неговање матерњег језика требало би да буде један од највећих националних интереса. Због тога су језички стручњаци и универзитетски професори при Српској књижевној задрузи основали Одбор за српски језик како би пробудили савест најшире јавности и спасили језичку културу. Један од главних захтева Одбора је законска обавеза о нужном постојању лектора у свим јавним институцијама и медијима.
Ђаци се правдају да јавне личности често користе непримерене изразе, да има много лоших узора који користе улични језик, и да је тешко правилно се изражавати поред језика који се може чути у медијима.
Више него икада раније, огорман медијски простор добили су они који нису функционално писмени, а то значи да не умеју да користе српски језик у складу са ситуацијом у којој се налазе, тврде стручњаци.
.
Професори српског нуде решење
Како истичу, прво на чему ће инсистирати јесте да се српски језик врати у средње школе. Друго, да се српски језик уведе на факултете и то не дрвена граматика него да људи постану функционално писмени, као што су компјутерски, поручују професори.
Mene zanima šta je od ovog pravilno? Ljermontova ulica (što je ustaljeno u našem jeziku), ili ulica Ljermontova, ili Ljermontovljeva ulica?
Zašto monetarili a ne money I?
Sve što naučimo o pismenosti, naučili smo u osnovnoj školi. U srednjim školama se forsira samo književnost, gramatika ostaje po strani, i prvenstveno otud toliko ljudi sa slabim poznavanjem pravopisa i pravilnog izražavanja.
Mislim da gramatiku nije potrebno ponavljati na svakom nivo u školovanja. Zato se i kako Vi kažete „forsira“ književnost da bi se gramatika i praktično a ne samo teoretski usvojila. Čitanjem knjiga se stiče praktično znanje iz gramatike. E sad, problem je u tome što se danas više ne čita, ili izuzetno retko. Đaci ne čitaju čak ni obaveznu školsku lektiru a kamoli nešto drugo.A i što bi kada se lektira može „skinuti“ sa interneta napisana u sižeu na jednoj kucanoj stranici. I to je dovoljno. Tako se stiču navike ne-čitanja. To je pravi razlog naše nepismenosti.
Pojednostaviti pravopis ( bez mnogo odstupanja), uvesti srpski jezik 7 puta sedmicno, opremiti ucionice, trebalo bi da ucenici citaju (ili makar sa CD-a slusaju) pisce koji su primer dobrog izrazavanja i stila. Sve to gospoda sa fakulteta i ljudi iz Instituta ne traze od drzavnih institucija, vec cute kada prosvetari strajkuju. Zato nam tako i jeste. Propadamo, a niko nije kriv…Svi smo >zabrinuti
Pravilno je Ljermontovljeva.
Prvenstveni prolem je što se gramatika uči samo u osnovnoj školi, dok se u srednjim školama zanemaruje apsolutno, ostaje u senci književnosti, jer profesori podrazumevaju da se gramatika već zna. A za one koji nisu imali prilike da je dobro savladaju, već je kasno. Jedan osnovac svakako ne može fantastično savladati gramatiku. Evo, savladavamo je još uvek i mi, studenti srpskog jezika. Najbolje bi bilo kada bi za srednjiškolce mogli da se razdvoje časovi srpskog jezika i časovi književnosti. To je mnogo primarnije, od nekih predmeta koji nisu od ovako ključnog značaja, a ima ih u svim školama.
Šta reći kada je u filmu (ne sećam se imena) u kom je igrao tadašnji Ministar kulture (Lečić), Bajaga pevao pesmu „uvek se završi SSSSSS nekom od naših pesama“
Em teže za izvodjenje, em nepravilno …
Ili grešim?
Cini mi se da je pravilno Strahinica a ne Strahinjica kako ste naveli
Човек по коме улица носи име звао се Бановић Страхиња, у народној песми од милоште назван Страхињићу Бане. Због тога мора бити Страхињића, а никако Страхинића.
U Ljubićkoj ulici na svakoj tabli piše drugačije. Na jednoj piše pravilno Ljubićka, na drugoj (sa fotografije) Ljubička a na trećoj Ljubićska. Ni kraće ulice ni više grešaka…
Evo par korisnih sajtova:
http://www.srpskijezik.rs/
http://pravopis.tripod.com/
http://www.pravopas.rs/
http://www.charolija.com/srpski-jezik/pravopis/
»Par« znaci 2, Vi ste naveli »nekoliko sajtova«. 🙂
Nekada davno, ostavi nam naš sv. Simeon „Povelju o jeziku“. Mi se oglušismo o njegove riječi, koje su više molba nego upozorenje. I dobismo šta :
1. pokradoše nam jezik i stvoriše nove,
2. istjeraše nam časove maternjeg jezika iz škola i svedoše ih samo na 2-3 časa sedmično, sem u gimanziji; oni imaju četiri (4) časa sedmično ( ovo se odnosi na NPP u srednjoj školi u Republici Srpskoj),
3. na sva usta nam hvale i preporučuju što veći broj časova uz upotrebu multimedijalnih sredstava, naravno video-bim pod obavezno.
4. uništiše nam porodicu kao osnovnu ćeliju društvene zajednice
Na ovaj način, malo po malo, zaglupiše nam djecu, a bogami i nas. Učenje se svelo na najobičnije isijeci-zalijepi ( ne koristim onaj čuveni izraz copy-paste, može i bez engleskog naš srpski jezik ). A to ujedno znači da su naši učenici oslobođeni razmišljanja, korištenja sopstvenih ideja, iznalaženja sopstvenih rješenja. Zato su nam školska takmičenja uprošćena i svedena na nužni minimum. Kada se na sve to doda još i manjak novca u budžetu, svakodnevno štrpkanje plata na sve moguće načine, smanjenje časova u školi, svođenje vannastavnih aktivnosti na formu, nije teško vidjeti gdje su sve problemi.
Gdje je rješenje? Ima ga ali je teško, mukotrpno, dugotrajno i jedva ostvarljivo. Vratiti pismenost i kulturu izražavanja u ovakvom partokratijskom sistemu je Sizifov posao. Ma i Tantalove muke, takođe. Znamo mi svi gdje leže problemi, samo ćutimo, opet svi. Mi koji imamo posao da ga ne izgubimo zbog brzopletog i oštrog jezika. Oni koji nemaju da bi ga nekada i nekako dobili. Sirotinja je teška, kuku onome ko je osjeti.
A đaci? A šta da radimo s njima, mi koji nosimo naziv zanimanja ili čak i titulu profesor?! Kako ga ubijediti da pročita „Zločin i kaznu“ i da shvati motiv pokajanja kada, gotovo svakodnevno, gleda i sluša kako oni koji počine bilo kakav zločin, budu nagrađeni nazivima uspješan i snađen čovjek, buznismen, investitor i tome slično? A, nije lako, zar ne? Naravno, ne treba odustajati od borbe za pismenost, naprotiv. Na učenim glavama srpskog jezika je zadatak da osmisle mudru i dugotrajnu politiku pismene revolucije u našim zemljama. Samo moje pitanje je da li hoće? Da li imaju interes i koliko je takvih da hoće i da imaju interes. Jer u mutnom se najlakše lovi. Znaju to ove „veličine“ naših srpskih zemalja.Nažalost, znaju i stručnjaci za jezik.Znaju i koriste veoma vješto. Da ih malo potjeramo, reći će neko? Može, ja sam za. Samo koliko je nas spremno za to, koliko nas to hoće i koji nam je interes.
Ja sam svoj već prepoznao, pa učim učenike da nam je u SVETOSAVLJU korijen i jezika i književnosti. I nisam ni nacionalista, ni šovinista, niti veličam svoju, srpsku pravoslavnu vjeru. Samo učenicima govorim činjenice na kojima počivaju temelji svih nas, nas Srba.
Da li nas ima još? Da li hoćemo? Da li nam je to interes?
Iz datih primera su uočljivije vide štamparske greške od gramatičkih.
Ako već ne može da stane Obala majora Dragutina Gavrilovića ,pravilno je Obala m. Dragutina Gavrilovića ili maj. Dragutina Gavrilovića.Lično mislim da je i Obala majora Gavrilovića sasvim dovoljno jer 99 % Srba zna ko je major Gavrilović.
Bolji su primeri iz ličnih prepiski kada vidite da sagvornik uporno piše: ne će,ne ću,nemogu,jel si došao… To se zove funkcionalna nepismenost.