Прошле недеље се на В5, локалној ваљевској телевизији, догодило нешто што би у свакој уређеној медијској средини аутоматски покренуло истрагу, у најмању руку. Водитељка Андреа Весков је у програму, оцену по оцену, читала и подсмешљиво коментарисала школски успех Вука Васиљевића – донедавног ученика Ваљевске гимназије, бившег председника Ученичког парламента те школе и једног од младих људи који су у Ваљеву говорили на студентским и грађанским протестима. Уместо спортског резултата или конкурса, публика је добила увид у његову ђачку књижицу: која оцена из ког предмета, са коментарима типа – одликаш, али само из физичког петица, из музичког тројка, из ликовног двојка.
Пре свих питања о новинарској етици, заштити података, па у крајњој линији и личном осећају који би требало да нам каже – хеј, стани, ово што радиш није у реду, поставља се једно важније. Одакле новинарки списак оцена једног ђака?
Ово је питање које би требало да буде у средишту сваке даље приче, а које за сада остаје без одговора. Оцене ученика у Србији данас живе на два места: у електронском дневнику (еДневник), коме приступ имају школа, родитељ/старатељ и предметни наставник – и то само за свој предмет – и у физичкој ђачкој књижици, коју ученик носи код себе. Ни један ни други канал није, по природи ствари, доступан новинару локалне телевизије.
То значи да постоје, у суштини, три могућа сценарија: да је књижица или екран телефона са еДневником фотографисан/дат без знања и пристанка ученика; да је неко из саме школе или из система (наставник, управа, техничка подршка, па и неко из Министарства просвете, будући да министарство администрира платформу) проследио податке; или да је реч о директној крађи/злоупотреби приступа.
Ниједан од та три сценарија није безазлен – у прва два постоји јасна повреда дужности чувања података од стране онога ко их је проследио, у трећем је реч о кривичном делу. Професорка математике у Ваљевској гимназији, Светлана Дашковић Миловановић, јавно је рекла да то напросто не би смело да се деси – по њеним речима, наставник у еДневнику види оцене само из сопственог предмета, па ни разредне старешине, формално, немају увид у комплетну слику успеха ученика којим руководе, ван званичних седница и документације. Њеним речима, апсолутно је недопустиво да се оцене једног ученика изнесу тако у јавност.
Зашто је ово проблем – и правни и етички
Закон о заштити података о личности (Сл. гласник РС, 87/2018) третира школски успех као податак о личности који се сме обрађивати искључиво у сврху за коју је прикупљен – организацију наставе и праћење напредовања ученика. Његово изношење у медијски програм нема правни основ ни по једном члану овог закона. За такав прекршај закон предвиђа новчане казне – у пракси се, зависно од тога да ли одговара правно или физичко лице, крећу од неколико десетина хиљада до два милиона динара за правно лице, односно до 150.000 динара за одговорно лице унутар њега.
Озбиљнији је Кривични законик, члан 146 – Неовлашћено прикупљање личних података. Он предвиђа новчану казну или затвор до годину дана за свакога ко туђе личне податке неовлашћено прибави, саопшти другом или употреби у сврху за коју нису намењени. Ако то дело изврши службено лице у вршењу службе – дакле неко из школе или из образовног система, са приступом еДневнику по службеној дужности – казна иде до три године затвора, а гоњење се тада покреће по службеној дужности, не по приватној тужби. Другим речима: ако се покаже да је податке проследио неко ко им је приступио као део свог посла, не говоримо више само о прекршају него о кривичном делу које тужилаштво мора само да гони.
Ту је и Кодекс новинара Србије, који новинаре обавезује на „поштеним средствима“ прикупљања података и на посебну пажњу према приватности – укључујући и то да нико не сме бити изложен ризику због објављивања података који га идентификују, ван контекста који оправдава јавни интерес. Тешко је замислити како би оцена из ликовног васпитања могла да прође тест јавног интереса.
А шта би било да је разредни старешина на родитељском састанку овако читао оцене?
Да је разредни старешина на родитељском састанку од двадесетак људи прочитао оцене једног ученика наглас, уз подсмех – та особа би, по важећем Закону о заштити података о личности и интерним правилима школа, ризиковала прекршајну пријаву, новчану казну и дисциплински поступак у самој установи – од опомене до удаљења са посла, у зависности од тежине и понављања. Школе су данас толико пажљиве по овом питању да – како сама професорка Дашковић Миловановић сведочи – ни наставници појединачних предмета немају увид у комплетан успех ученика, баш да би се спречиле овакве ситуације.
Систем је, у пракси, много строжи према наставнику који би пред двадесет родитеља открио туђе податке, него што се показао према комерцијалној телевизији која пред хиљадама гледалаца, док открива те исте податке. То је суштина проблема – не то да не постоје правила, него да се она селективно примењују, и то у корист медија са најмање професионалних скрупула.
Ко би требало да одговара, и за шта
Кад се све слегне, одговорност би требало да постоји на више нивоа истовремено, не као „или-или“:
Онај ко је податке ”извукао” – било да је реч о запосленом у школи, у систему еДневника или некоме трећем – сноси личну, могуће кривичну одговорност по члану 146 Кривичног законика, уз могућност да изгуби посао ако је јавни службеник.
Медијска кућа (В5) као правно лице, и водитељка као физичко лице које је обраду (читање, објављивање) извршила без правног основа, одговарају по Закону о заштити података о личности – прекршајно, пред Повереником за информације од јавног значаја и заштиту података о личности, који једини у Србији има овлашћење да покреће овакве поступке.
РЕМ (Регулаторно тело за електронске медије), као регулатор електронских медија, има овлашћење да изрекне опомену, упозорење или, у тежим и поновљеним случајевима, привремено или трајно одузме дозволу за емитовање – али његова пракса последњих година, како примећују и новинарска удружења и организације за заштиту деце, јесте да не реагује.
Савет за штампу може донети одлуку да је прекршен Кодекс новинара, али та одлука је искључиво моралне, не правне тежине – медији попут овог редовно их игноришу јер не признају надлежност тог тела.
Сам Васиљевић, као оштећени, има право на парницу за накнаду материјалне и нематеријалне штете по члану 86 Закона о заштити података о личности, као и на кривичну пријаву.
Реалност је да ће се, судећи по досадашњој пракси овог и сличних медија, највероватније ништа од наведеног не догодити брзо – или уопште. Али то не мења чињеницу да инструменти постоје; питање је искључиво (не)спремности институција да их примене.
Васиљевић није случајан избор. Био је председник Ученичког парламента и један од младих људи који су говорили на протестима у Ваљеву. То је чињеница која помера ствар из домена „непажње“ у домен систематског застрашивања, где је циљ да свако ко размишља да проговори зна да ће, ако то учини, и његова ђачка књижица завршити на телевизији.
Вреди забележити и оно што се није догодило: упркос јасноћи случаја, досад нема јавне реакције надлежних – ни Повереника, ни РЕМ-а, ни саме школе. Директору Ваљевске гимназије упутили смо и званични мејл са питањем како је могло да се догоди да лични подаци једног ученика заврше у ТВ програму, као и да ли ће школа реаговати. Остали смо без одговора, за сад.