Херман Хесе је један од оних писаца са којима се одраста, чак и онда када мислимо да смо већ одрасли.
Ако некога мрзимо, онда у његовом лику мрзимо нешто што је усађено у нама самима. Оно што није у нама самима, то нас не узбуђује.
Ништа на свету није човеку одвратније него да пође путем који га води њему самоме.
Срећни смо само онда када од сутрашњег дана ништа не тражимо, а од данашњег са захвалношћу примамо оно што нам носи.
Љубав не постоји зато да нас усрећи. Ја верујем да постоји зато да нам покаже колико можемо издржати.
Што сам бивао старији, све мање су ме испуњавала ситна задовољства која ми је живот пружао и све јасније сам схватао где треба тражити праве изворе радости и смисла. Научио сам да бити вољен не значи ништа, а да је волети све, да је способност да осећамо оно што даје лепоту и вредност нашем постојања.
Херој је онај ко има храбрости за своју судбину.
Људи који имају храбрости и карактера другим су људима увек неугодни.
Али срећа је увек била тамо где је неко умео да воли и живео за своја осећања. Ако их је неговао, ако их није газио и потискивао, она су му доносила задовољство. Лепота не пружа радост ономе ко је поседује, већ ономе ко уме да је воли и да јој се диви.
Патња задаје бол само зато што је се бојиш. Она те прогања зато што бежиш од ње. Не мораш бежати, не мораш је се бојати. Мораш волети. Дакле, воли патњу. Немој јој се одупирати, немој бежати од ње. Окуси како је она у дубини слатка, предај јој се и немој је примати с мржњом. Твоја мржња је то што ти наноси бол и ништа друго. Патња није патња, смрт није смрт, ако их ти не учиниш тиме.
Сваки човек неминовно постиже оно што је према свом правом нагону принуђен да тражи.
Озбиљност настаје због прецењивања времена. Али у вечности време не постоји, вечност је само тренутак таман довољан за једну шалу. Свет је леп када се посматра без жеље за трагањем, једноставно, као дете.
Свака интелигентнија врста хумора започиње тиме да човек самога себе не схвата озбиљно.
Није наш циљ да постанемо као други, потребно је да се међусобно разликујемо, да научимо да видимо другачије људе од себе и да их поштујемо због тога што су.
Усамљеност је независност, а ја сам је прижељкивао и стекао током дугог низа година. Независност је хладна, али је и спокојна.. чудесно спокојна и пространа, као онај хладни и тихи простор у коме се окрећу звезде.
Имамо у души све оно што је икада живело у људским душама. Сви Богови и ђаволи који су икада постојали… сви се они налазе у нама, ту су као могућности, као жеље, као излази.
Извор: Култивиши се