Šta brine nastavnicu i mamu pred početak nove školske godine u doba korone

17 avgusta, 2020

Nakon čitanja mnoštva članaka i reakcija ovih dana u odnosu na najavljene mere od 1. septembra, moram priznati da ih nisam doživela kao realne. S jedne strane, aktuelni trend u pojedinim zemljama da se deca pošto-poto nađu u školskim klupama bez obzira na šta će to ličiti, s druge strane, neverica i zatečenost prosvetnih radnika i sindikata… sa tek po kojom reakcijom, a s  treće strane buntovi i ustanci roditelja protiv maski i ostalih mera.

Foto: Canva

Moram priznati da mi je to što sam čitala izgledalo kao neko nadrealno štivo, gde presabiram različite argumente za i protiv, iz različitih grupa, sve dok nisam naišla na članak kolegenice Ljiljane Pejčić, ,,Nedoumice jedne učiteljice pred polazak u školu”.  Gotovo preslikavši moje misli, članak me je oduševio, dotakao i inspirisao da iskažem svoje mišljenje iz ugla nastavnika i mame čije dete kreće u prvi razred.

Kao nastavnik imam više dilema, ali su ih mnogi već naveli, između ostalog i kolegenica Ljiljana. Ne bih ponavljala, već, pre svega, pitala- Zašto se mi prosvetari ništa ne pitamo kao stručnjaci za svoju oblast, koji najbolje znaju prirodu svog predmeta i adekvatan način realizacije? Zašto se ne čuje naš glas pri donošenju odluka vezanim za našu struku? Da li iko od nas samih zna kako će najbolje raditi? 

Ono što ja znam je da će nastava engleskog jezika u propisanim uslovima zaštite biti mnogo lošija u školi, nego što bi bila na nekim platformama za sinhrono učenje.

Na svim časovima, a pogotovo časovima jezika, interakcija je od elementarnog značaja- učenje kroz razgovor sa nastavnikom, radom u paru ili grupi, a što je sve moguće preko, npr. Zoom platforme. Zatim tu je veoma važna činjenica da nastavnik modelira način izgovora glasova stranog jezika, te je bitno da učenici ne samo slušaju, već i vide kako nastavnik govori, kao i radu sa logopedom, što sa maskom nije moguće, a na platformama za sastanke jeste. Metodika stranih jezika podrazumeva i kratke dinamične igre, sa kretanjem, pantomimom, pevanjem, igranjem, itd. posebno za mlađi uzrast, što u učionici neće biti moguće, a kod kuće preko Zoom-a (ili sličnih platformi) biće ne samo veoma izvodljivo, već korisno i zabavno. S tim u vezi, ja se pitam koja je pedagoška opravdanost održavanja časova stranih jezika u ovim uslovima, kad su svi metodički, a i socijalni zahtevi više ostvarivi preko nastave na daljinu preko odgovarajućih platformi. Naravno, ovi argumenti važe i za sve one nastavnike koji bez obzira na predmet koji predaju primenjuju slične oblike rada, i zato je najpoštenije da se i mi izjasnimo oko načina rada koji preferiramo, uz potrebna usklađivanja oko međusobne organizacije.

Pored ove stručne zamerke, postavila bih i pitanje tehničke prirode, a to je kolikom broju učenika su nastavnici izloženi, a posebno nastavnici engleskog koji rade sa svim razredima osnovne i srednje škole, jer ima i ljudi koji rade u više škola. Biti upućen na samo jedno odeljenje ili vaspitnu grupu nosi manji rizik u odnosu na rad predmetnih nastavnika u OŠ i SŠ, i trebalo bi se to nekako rešiti. Recimo,može se odlučiti sa kojim odeljenjima će predmetni nastavnici biti u živom kontaktu, a sa kojima onlajn, u toku dve nedelje, smenjujući se sa drugim kolegama. Ili imati blokove časova sa određenim odeljenjima po nekom rasporedu, kako bi se smanjio broj kontakata tokom nedelje. Zaista je upitno posebno za nastavnike engleskog jezika- kakvo radno vreme ćemo mi uopšte imati? Od 8- 20h ako se radi po predloženim smenama? Pri tom se putuje i u izdvojena odeljenja, itd. Da li će se o ovim stvarima voditi računa? Kakve mogućnosti možemo da očekujemo?

Da li bi nastava ipak mogla biti i nadalje onlajn za one koji to žele, ali organizovana na način koji bi popravio manjkavosti ,,prvog talasa” onlajn nastave.

  • Recimo da svi nastavnici rade onlajn iz škole, sa školskom opremom i sa ograničenim radnim vremenom, a ne 18 sati dnevno.
  • Zatim da se standardizuje onlajn način rada nastavnika, kako ne bi bilo toliko varijacija- uvesti obavezno postavljanje lekcije u nekom formatu barem jednom nedeljno, obavezan jedan čas na nekoj platformi nedeljno po predmetu radi razjašnjavanja lekcije i jedan do dva domaća zadatka nedeljno po predmetu sa datim rokom od nekoliko dana.
  • Što se tiče vrednovanja, sumativno vrednovanje bi moglo sačekati povratak u školu u bezbednom okruženju, a deci bi se mogli davati ličniji kreativniji zadaci, kako bi se izbeglo prepisivanje, a unelo promišljanje i sinteza naučenog.
  • Prilikom rada u školi, kolege bi međusobno mogle jedni drugima pomoći pri radu na različitim platformama.
  • Par kolega mi je napomenulo da su za neku vrstu ,,labave” onlajn nastave kako bi se očuvao kontinuitet učenika u radu i održavanje radne navike, sa sažetim gradivom, sa manjim zahtevima od učenika, pa i po cenu da se ova godina ponovi, kada se stvore bezbedni uslovi.

A sad bih se stavila u ulogu roditelja budućeg prvaka, koja me ispunjava svakojakim osećanjima od neizmerne radosti, do tuge i besa zbog postojećih okolnosti i odluka. Moj prvak je jedna devojčica koja željno iščekuje polazak u školu, koja od upisa pita kad može da krene u školu, a neretko sva važna pakuje torbu igrajući se da je već đak prvak. Raduje se i druženju sa starim i novim drugarima, susretu sa učiteljicom, novom priboru, radnom stolu, itd. A onda treba izabrati da li će ići uživo ili onlajn?

U toj situaciji kad neki idu, a neki ne- kakvu odluku doneti? Kako smem da joj oduzmem te prve susrete, upoznavanja i tu atmosferu prvog dana u školi koja se pamti za ceo život. To joj nećemo oduzeti, bar ne u početku, a kasnije ćemo videti zavisno od situacije.

Ono što me još brine kao mamu su mere zaštite – kako će biti doživljavane od strane deteta, naročito prvaka. Kakav će biti njihov utisak o školi, zaposlenima koji ih odvajaju, reaguju različito ako skinu maske, itd. Koliko će uopšte deca moći da uče i misle pod tim maskama? Sada još troslojnim? Shodno tome se pitam da li je neophodna sva ta organizacija polaska u školu u ovom trenutku, koja će opteretiti i školsko osoblje i decu, tj. učenike i dovesti ih u mnoštvo rizika. Koliko napora iziskuje, a koliko je (ne)održiva? Pitanje vredno milion dolara.

Prvo, svako ko ima dete ili radi sa decom zna da su te mere nošenja maski i socijalne distance moguće samo na papiru ili na slikama. Mališanima će biti teško da izdrže pod maskama, skidaće ih, zaboravljati, gubiti, ispuštati, i mnogo toga što ne možemo da predvidimo. Što se tiče pravila kad skidaju, kad stavljaju maske, verujem da to ni svi nastavnici neće moći tokom žive interakcije sa desetak učenika za svakog pojedinačno da isprate, a kamoli da sva deca razumeju i vojnički poštuju. Mere fizičkog distanciranja i pranja ruku na odmorima…, dezinfekcija klupa od strane nastavnika koji pod maskom predaje 30 minuta, možda i budu iole adekvatno sprovedene nakon prvog, eventualno drugog časa.

Drugo, mere nisu ni socijalno, ni metodički opravdane, jer čine boravak u školi u najmanju ruku čudnim, otuđujućim, čak i potencijalno stigmatizujućim usled izolovanja dece. Pune su unošenja zazora, otuđivanja, koju će gle ironije osetiti više kad su in vivo, nego da su onlajn. Ako bi se u praksi, ovaj neprirodni režim rada u nedovoljnoj ili nepotpunoj meri sprovodio, što nije nemoguće, to bi opet ugrozilo mnoge nastavnike, njihove ukućane, ali i ukućane učenika. I dalje neću ni da mislim koga još. U svakom slučaju već vidimo da su se neke škole u nekim zemljama brže zatvorile, nego što se otvoriše. Možda već vidimo scenario, možda ne moramo samo da sledimo. Možda možemo da imamo svoj integritet. Možda možemo da se odmah odgovorno i promišljeno postavimo i čuvamo svaki život u prosveti. Možda.

Zaključila bih i kao majka, i kao nastavnica, mnogo je humanije:

  • strpeti se još malo uz onlajn nastavu,
  • organizovati časove upoznavanja samo prve dve nedelje sa prvacima, petacima i prvom godinom srednjih škola,
  • smanjiti zahteve oko domaćih zadataka,
  • organizovati produženi boravak za decu čiji roditelji nemaju kome da ostave decu na čuvanje,
  • ne žuriti sa glomaznom organizacijom svih učenika u školama, gde je učestalost i broj kontakata mnogo veći nego u nekoj fabrici (gde svako ima svoj reon, radno mesto i ograničen broj neposrednih kontakata).

Samo uz razumno rezonovanje mogli bismo za par meseci imati normalnu nastavu u školama kakvu najviše volimo.

Iskreno bih volela da naše MPNTR, koje je poslednjih godina uspelo da uvede i korisne promene, koje su uprkos otporima donele red i olakšice u radu (poput Dositeja, elektronskih udžbenika i e-dnevnika, itd.), ipak razgraniči na šta vredi trošiti energiju, volju i kapacitete svoga ljudstva, a na šta ne.

Autor: Marija Ivanović Božić, profesorka engleskog jezika

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama