Након читања мноштва чланака и реакција ових дана у односу на најављене мере од 1. септембра, морам признати да их нисам доживела као реалне. С једне стране, актуелни тренд у појединим земљама да се деца пошто-пото нађу у школским клупама без обзира на шта ће то личити, с друге стране, неверица и затеченост просветних радника и синдиката… са тек по којом реакцијом, а с треће стране бунтови и устанци родитељa против маски и осталих мера.
Морам признати да ми је то што сам читала изгледало као неко надреално штиво, где пресабирам различите аргументе за и против, из различитих група, све док нисам наишла на чланак колегенице Љиљане Пејчић, ,,Недоумице једне учитељице пред полазак у школу”. Готово пресликавши моје мисли, чланак ме је одушевио, дотакао и инспирисао да искажем своје мишљење из угла наставника и маме чије дете креће у први разред.
Као наставник имам више дилема, али су их многи већ навели, између осталог и колегеница Љиљана. Не бих понављала, већ, пре свега, питала- Зашто се ми просветари ништа не питамо као стручњаци за своју област, који најбоље знају природу свог предмета и адекватан начин реализације? Зашто се не чује наш глас при доношењу одлука везаним за нашу струку? Да ли ико од нас самих зна како ће најбоље радити?
Оно што ја знам је да ће настава енглеског језика у прописаним условима заштите бити много лошија у школи, него што би била на неким платформама за синхроно учење.
На свим часовима, а поготово часовима језика, интеракција је од елементарног значаја- учење кроз разговор са наставником, радом у пару или групи, а што је све могуће преко, нпр. Zoom платформе. Затим ту је веома важна чињеница да наставник моделира начин изговора гласова страног језика, те је битно да ученици не само слушају, већ и виде како наставник говори, као и раду са логопедом, што са маском није могуће, а на платформама за састанке јесте. Методика страних језика подразумева и кратке динамичне игре, са кретањем, пантомимом, певањем, играњем, итд. посебно за млађи узраст, што у учионици неће бити могуће, а код куће преко Zoom-a (или сличних платформи) биће не само веома изводљиво, већ корисно и забавно. С тим у вези, ја се питам која је педагошка оправданост одржавања часова страних језика у овим условима, кад су сви методички, а и социјални захтеви више оствариви преко наставе на даљину преко одговарајућих платформи. Наравно, ови аргументи важе и за све оне наставнике који без обзира на предмет који предају примењују сличне облике рада, и зато је најпоштеније да се и ми изјаснимо око начина рада који преферирамо, уз потребна усклађивања око међусобне организације.
Поред ове стручне замерке, поставила бих и питање техничке природе, а то је коликом броју ученика су наставници изложени, а посебно наставници енглеског који раде са свим разредима основне и средње школе, јер има и људи који раде у више школа. Бити упућен на само једно одељење или васпитну групу носи мањи ризик у односу на рад предметних наставника у ОШ и СШ, и требало би се то некако решити. Рецимо,може се одлучити са којим одељењима ће предметни наставници бити у живом контакту, а са којима онлајн, у току две недеље, смењујући се са другим колегама. Или имати блокове часова са одређеним одељењима по неком распореду, како би се смањио број контаката током недеље. Заиста је упитно посебно за наставнике енглеског језика- какво радно време ћемо ми уопште имати? Од 8- 20h ако се ради по предложеним сменама? При том се путује и у издвојена одељења, итд. Да ли ће се о овим стварима водити рачуна? Какве могућности можемо да очекујемо?
Да ли би настава ипак могла бити и надаље онлајн за оне који то желе, али организована на начин који би поправио мањкавости ,,првог таласа” онлајн наставе.
- Рецимо да сви наставници раде онлајн из школе, са школском опремом и са ограниченим радним временом, а не 18 сати дневно.
- Затим да се стандардизује онлајн начин рада наставника, како не би било толико варијација- увести обавезно постављање лекције у неком формату барем једном недељно, обавезан један час на некој платформи недељно по предмету ради разјашњавања лекције и један до два домаћа задатка недељно по предмету са датим роком од неколико дана.
- Што се тиче вредновања, сумативно вредновање би могло сачекати повратак у школу у безбедном окружењу, а деци би се могли давати личнији креативнији задаци, како би се избегло преписивање, а унело промишљање и синтеза наученог.
- Приликом рада у школи, колеге би међусобно могле једни другима помоћи при раду на различитим платформама.
- Пар колега ми је напоменуло да су за неку врсту ,,лабаве” онлајн наставе како би се очувао континуитет ученика у раду и одржавање радне навике, са сажетим градивом, са мањим захтевима од ученика, па и по цену да се ова година понови, када се створе безбедни услови.
А сад бих се ставила у улогу родитеља будућег првака, која ме испуњава свакојаким осећањима од неизмерне радости, до туге и беса због постојећих околности и одлука. Мој првак је једна девојчица која жељно ишчекује полазак у школу, која од уписа пита кад може да крене у школу, а неретко сва важна пакује торбу играјући се да је већ ђак првак. Радује се и дружењу са старим и новим другарима, сусрету са учитељицом, новом прибору, радном столу, итд. А онда треба изабрати да ли ће ићи уживо или онлајн?
У тој ситуацији кад неки иду, а неки не- какву одлуку донети? Како смем да јој одузмем те прве сусрете, упознавања и ту атмосферу првог дана у школи која се памти за цео живот. То јој нећемо одузети, бар не у почетку, а касније ћемо видети зависно од ситуације.
Оно што ме још брине као маму су мере заштите – како ће бити доживљаване од стране детета, нарочито првака. Какав ће бити њихов утисак о школи, запосленима који их одвајају, реагују различито ако скину маске, итд. Колико ће уопште деца моћи да уче и мисле под тим маскама? Сада још трослојним? Сходно томе се питам да ли је неопходна сва та организација поласка у школу у овом тренутку, која ће оптеретити и школско особље и децу, тј. ученике и довести их у мноштво ризика. Колико напора изискује, а колико је (не)одржива? Питање вредно милион долара.
Прво, свако ко има дете или ради са децом зна да су те мере ношења маски и социјалне дистанце могуће само на папиру или на сликама. Малишанима ће бити тешко да издрже под маскама, скидаће их, заборављати, губити, испуштати, и много тога што не можемо да предвидимо. Што се тиче правила кад скидају, кад стављају маске, верујем да то ни сви наставници неће моћи током живе интеракције са десетак ученика за сваког појединачно да испрате, а камоли да сва деца разумеју и војнички поштују. Мере физичког дистанцирања и прања руку на одморима…, дезинфекција клупа од стране наставника који под маском предаје 30 минута, можда и буду иоле адекватно спроведене након првог, евентуално другог часа.
Друго, мере нису ни социјално, ни методички оправдане, јер чине боравак у школи у најмању руку чудним, отуђујућим, чак и потенцијално стигматизујућим услед изоловања деце. Пуне су уношења зазора, отуђивања, коју ће гле ироније осетити више кад су in vivo, него да су онлајн. Ако би се у пракси, овај неприродни режим рада у недовољној или непотпуној мери спроводио, што није немогуће, то би опет угрозило многе наставнике, њихове укућане, али и укућане ученика. И даље нећу ни да мислим кога још. У сваком случају већ видимо да су се неке школе у неким земљама брже затвориле, него што се отворише. Можда већ видимо сценарио, можда не морамо само да следимо. Можда можемо да имамо свој интегритет. Можда можемо да се одмах одговорно и промишљено поставимо и чувамо сваки живот у просвети. Можда.
Закључила бих и као мајка, и као наставница, много је хуманије:
- стрпети се још мало уз онлајн наставу,
- организовати часове упознавања само прве две недеље са првацима, петацима и првом годином средњих школа,
- смањити захтеве око домаћих задатака,
- организовати продужени боравак за децу чији родитељи немају коме да оставе децу на чување,
- не журити са гломазном организацијом свих ученика у школама, где је учесталост и број контаката много већи него у некој фабрици (где свако има свој реон, радно место и ограничен број непосредних контаката).
Само уз разумно резоновање могли бисмо за пар месеци имати нормалну наставу у школама какву највише волимо.
Искрено бих волела да наше МПНТР, које је последњих година успело да уведе и корисне промене, које су упркос отпорима донеле ред и олакшице у раду (попут Доситеја, електронских уџбеника и е-дневника, итд.), ипак разграничи на шта вреди трошити енергију, вољу и капацитете свога људства, а на шта не.
Аутор: Марија Ивановић Божић, професорка енглеског језика