U roditeljstvu, ulozi su visoki. Najveći. Vi donosite odluku kako ćete vaspitavati dete. Koje ćete metode primenjivati, vi birate kakve ćete mu vrednosti usaditi i na koji način. Kada se te metode i principi razlikuju od onoga što radi veći deo roditelja, lako ćete doći u poziciju da morate da se branite, naročito kada ljudi oko vas otvoreno preispituju način na koji odgajate decu.
A ako kažete de se trudite da odgajite emocionalno zdrave ljude, a drugi roditelji rade stvari drugačije, šta to onda govori o njima? Sukob je neizbežan.
I to je rasprava u kojoj niko ne može pobediti. Dokaz da ste odradili dobar posao vaspitavajući svoju decu leži u budućnosti. Ali, dok nečije trogodišnje dete bespogovorno sluša kad mama i tata viknu ili krenu da broje do tri, a vaše se raspravlja i kenka, teško će vam biti da nađete logično opravdanje za svoj pristup. Vi, naravno, možete tvrditi da će vaše dete biti sigurniji i samostalniji tinejdžer, ali gde vam je dokaz za to?
A što je još gore, kada drugi preispituju vaše roditeljstvo, to dodatno hrani vaše strahove. Većina nas nije odgojena nežnim metodama povezujućeg roditeljstva. Da li stvarno radite dobru stvar izbegavajući kaznu kao disciplinsku meru? Šta ako ga, daleko bilo, razmazite?
Ali evo šta kažu decenije istraživanja: Deci su potrebne granice i potrebno im je da ih vodite. Ali mnogo je veća verovatnoć da će prihvatiti te grancice ako se osećaju sigurno i ako vide da se trudite da ih razumete. Suprotno tome, istraživanja su jasno pokazala, autoritarni roditelji podižu decu koja su sklonija besu, pobuni, depresiji, anksioznosti. Permisivni roditelji, pak, podižu decu koja imaju mnogo više šanse da budu nesrećna, egocentrična, nedisciplinovana, anksiozna – ono na šta ljudi misle kad za nekog kažu da je razmažen.
Šta onda možete da kažete svima onima koji brinu da ćete svojim načinom vaspitanja razmaziti dete. Najjednostavniji odgovor bi bio – nikad se ne žalite i nikad ne objašnjavajte. Samo se osmehnite i kažite: „Roditeljstvo je stvarno težak posao, zar ne?” A sebi recite da ste se kao roditelj trudili da se edukujete, da pratite svoj unutrašnji glas i da će vaše dete biti dobro.
Ali, šta ako je vaše dete bilo grubo prema drugom detetu, a njegovi roditelji od vas očekuju da stvar ispravite tako što ćete kazniti svoje dete? Pokažite da je moguće postavljati granice i voditi dete uz empatiju i razumevanje.
1. Pomozite svom detetu da ispravi grešku. Ako vaše dete ne želi da se izvini, to uradite vi za njega, ali dok ste u fizičkom kontaktu sa svojim detetom: „Žao nam je što si povređen. Jesi li dobro? Maja je bila strašno ljuta i zaboravila je da mora da koristi reči. Znam da će kasnije kad se sve smiri ona umeti da popravi grešku. Jako, jako nam je žao.„
2. Oduprite se potrebi da kaznite dete, ali ga odvedite da nasamo popričate. Pokažite razumevanje za detetova osećanja, dozvolite mu da ispriča svoju verziju i kaže kako se oseća. Kad se smiri, pitajte ga šta bi mogao da uradi da popravi stvar. Popravljanje greške je daleko važnije od kazne u procesu odgajanja i vaspitavanja.
3. Pre okupljanja sa drugim ljudima popričajte sa svojim detetom. Pokušajte da zajedno uspostavite neka pravila koja imaju smisla baš za tu priliku, recimo:
- Uvek paziti na mlađu decu.
- Kada mama i tata pozovu, mora da dođe.
- Svako treba da stigne na red u igri.
- U redu je ne slagati se, ali se svako nezadovoljstvo ispoljava rečima i uz poštovanje.
4. Ne plašite se da postavite granice, ali to uradite uz humor i toplinu. Deca će biti spremnija da sarađuju, a odrasli u vašem okruženju će videti da niste popustljiv roditelj, već samo granice uspostavljate na drugačiji način.
5. Ako vaše dete ima tantrum, sklonite ga od tuđih pogleda. Kad je dete izloženo prejakoj stimulaciji, tantrum će se verovatno desiti. Ono što im je u tim momentima potrebno jeste da se osete sigurno i voljeno, a ne da ih neko osuđuje. A da biste im obezbedili osećaj sigurnosti, potrebna je privatnost. Zato nemojte se osećati neprijatno i nemojte se izvinjavati zbog svog deteta. Samo se osmehnite i radoznalim posmatračima kažite da će ubrzo sve biti u redu, da vašem detetu samo treba par minuta nasamo sa vama. I prevaziđite osećaj stida. Svako ima teške dane.
Ako im ni to ne bude dovoljno, pa nastave da vas kritikuju, kažite da ćete rado uporediti rezultate onoga šta ste radili kad deca dođu u tinejdžerske dane. Jedino je to što može govoriti o (ne)uspehu roditelja. Na kraju krajeva, deca odgajana uz postavljanje granica sa razumevanjem i empatijom postaju razumni, samodisciplinovani, srećni tinejdžeri. To je zaista tako!
Priredila: A. Cvjetić
Izvor: Aha Parenting / Zelena učionica