У раду са децом и родитељима често сам наилазила на ситуације где родитељи свесно уче дете да не каналише емоције на адекватан начин. Најчешће се ради о томе да, у већини случајева (у зависности од узраста детета), родитељ ограничава експресију емоција свог детета, сматрајући да одређене емоције нису адекватне и пожељне.
На ранијим узрастима, најчешћи су примери када дете плаче у ситуацији, због које (према мишљењу родитеља) не би требало плакати, стога га прекида речима „Престани да плачеш” или „То није ствар због које би требало да плачеш” итд. У тим тренуцима, порука коју шаљемо детету је „Сам си у свом болу“, дете се осећа дисконектовано, незаштићено, несхваћено…
Друга ситуација (не мање честа) је када родитељ не дозвољава детету да изражава љутњу, јер, како се дете усуђује да буде љуто?
Љутња је негативна емоција, али здрава негативна емоција и сви имамо право да је осећамо, па и деца. Сасвим је природно и у реду да ваше дете осећа љутњу, то није знак непоштовања, ауторитет родитеља неће бити компромитован уколико дозволи детету да проради емоцију коју осећа.
Резултат инхибиране љутње може и најчешће доводи до претварања исте у негативну нездраву емоцију – бес. Колико пута сте се нашли испред свог детета које љуто због нечега, креће да бесни и на крају бризне у плач? Деца нису рођена научена да контролишу и каналишу своје емоције, то је наш посао. Наш посао је да их учимо да сваку емоцију обраде и адекватно испоље.
На старијим узрастима, деце у пубертету, ситуација је нешто другачија, мада је механизам исти.
Родитељи често уче децу (посебно дечаке) да није социјално пожељно плакати, да би требало да трпе, да сакрију своју тугу јер осећати и испољити тугу је „знак слабости“.
У овим ситуацијама, најчешће, након неког времена испред себе имам дете које има проблем са контролом и каналисањем беса.
То су често деца која преплављена накупљеним емоцијама које не знају на који начин да каналишу, демонстрирају непожељне облике понашања међу вршњацима, а неретко и родитељима.
Недавно сам радила третман, са момком који има 17 година и нездрав однос са оцем. Момак који је развио негативне механизме којима се површински носио са емоцијама према оцу које није умео да каналише на адекватан начин.
Наиме, у одређеном тренутку, довео је свој живот у опасност, јер је бег и „олакшање“ налазио у конзумацији психоактивних супстанци.
Доста времена и труда је било потребно да поменути момак код себе освести емоцију од које је толико дуго бежао, а везано за нарушен однос са оцем. Тек када је емоцију освестио и када је научио да је каналише на адекватан начин, проблем који је на почетку био чврсто укорењен, успели смо да решимо.
Стога, драги родитељи, учите своју децу експресији емоција, још на раним узрастима.
Надам се да вам је овај текст помогао да схватите од коликог је значаја учити децу емотивној интелигенцији и избегавати забране везане за експресију емоција. Па чак и оних који нама лично нису пријатне.
Аутор: Јелена Ивановић, специјални педагог – мастер дефектолог, Едукативни центар ПОРОДИЦА