Бебећи дани у већини домова личе један на други. Пресвлачење, храњење и спавање, и буђење кад год. Прве речи и први кораци, нови укуси и нове вештине, и најважније, мама код куће. И тако све до првог рођендана. А онда и бебе и њихове породице прелазе у потпуно различите животне ритмове у зависности од важне одлуке – да ли након угашене прве свећице ваш малишан креће у јаслице. Моје дете кренуло је са годину дана, и ево шта је то донело нашој свакодневници…
„Полазимо у вртић“ фаза живота почиње много пре првог дана вртића. И док деца која остају код куће са родитељима, бакама или бебиситеркама ништа још не морају, ова деца имају пуно „морања“ – морају што пре да проходају, морају што пре да пропричају да би могли исказати своје потребе, морају научити да пију из чаше, морају да једу самостално, и то не баш мале комадиће хране, јер храна у јаслицама не разликује се од оне за старије вртићке групе. Ви ћете се потрудити да дете упознате са свом том храном коју ће у вртићу конзумирати, што због тога да би ту храну појело, што због тога да је први пут проба у кућном окружењу како бисте испратили евентуалне алергијске реакције. Тих неких пар недеља раније, јурићете да ухватите дане кад је дете здраво да прими још и ту вакцину, иако бисте, да га чувају баке и деке, ово одложили за још који месец.
А онда најважнија припрема
Уколико желите да детету олакшате, прилагодићете дневни распоред оном у вртићу, планираћете још слободних дана како бисте га водили на адаптацију и време након вртића провели уз њега. И важно је да то буде мама, као највећи дететов ослонац који ће га чекати иза тих врата. За шетње ћете бирати руте које воде ка том „једном лепом месту где има пуно играчака и другара“, и вежбаћете да дете остаје са неким другим по сат, два, три, навикне се да ви прво одете, а затим сваки пут дођете по њега. Зашто је ово важно? Одговор је исти као и на питање – зашто дете плаче? Не зна да ли ћете по њега доћи. Нема представу о времену када му кажете да се брзо враћате. И убрзо закључи да ћете га ту оставити. Чак, први дан или два често прођу лагано, а затим сваким даном постаје све теже, јер дете схвата да га исто чека сваког дана. Срећом, решење најчешће лежи у једном, а то је, маме и тате, оно како се ви према вртићу односите, онако, изнутра. Дете осећа ваш немир и стрепњу, као што осећа и када га са поверењем оставите са васпитачима. Причајте му о свим радостима које га тамо чекају, а када спремате дете да уђе, понашајте се уобичајено, скрените му пажњу на неки познат „терен“, кажите када долазите, и уз осмех и један, дакле, не десет, један пољубац, идите. И када се страшна врата затворе, коначно можете дати себи одушка – да плачете, цупкате, обилазите око вртића и зовете све редом делећи са њима слутње како ће ваше дете бити несхваћено, није тако навикло и неће моћи без вас. Ма равни су хорор филмовима сви сценарији које смо у стању у ту собу да сместимо. И колико год да је савршено природно да се тако осећамо, исто је толико недопустиво да свом детету такве вибрације шаљемо о месту где читаве дане треба да проводи. И тако,прође тих пола сата, сат, два и три, а онда се саберете и дочекате дете са опет осмехом и радовањем због нових искустава које пролази. Јер свега буде пред тим вратима, па и оних који дете дочекују као да је заиста прошло све оне злослутне сценарије и хитно треба да се евакуише из објекта, уз пригодне сузе, устрептала питања о томе јесу ли му дали ишта да једе, и утешне речи како је лепше ипак код маме па ће сад лепо да га пазе.
Мораћете да прогутате чињеницу да над неким стварима више немате контролу, а то са само годину дана уме да буде застрашујуће. И тако ћете своје дете до сада неговано као са рекламе за бебећу крему, понекад затећи мусаво, уплакано, исфлекано – не зато што су васпитачице немарне већ зато што не могу постићи да то обаве истог тренутка. Више не можете одабрати са ким ће се ваше дете дружити, јер биће ту деце из породица различитих по образовању и социјалном статусу. Нећете имати ни утицај на то шта дете у вртићу једе, да ли баш то нисте желели још да уводите или више воли оно друго. У већини вртића није дозвољено уношење цуцле, а не користе се ни флашице. Ово су навике са којима се дете, барем онај део дана док је у вртићу, мора опростити. Неки родитељи ово искористе управо како би цуцле и флашице потпуно избацили из употребе. Такође, обично се у вртић не доносе омиљене лутке и играчке, а тек понегде родитељи могу бити присутни првих неколико дана како би се окружење учинило познатијим и сигурнијим у очима детета.
Најгоре што ће вам вртић донети…
Здравствени део приче је заиста једина озбиљна мана боравка у вртићу. Вртић јесте легло заразе, и нема везе што се ваше дете иначе игра са пуно деце у паркићу. Ово је специфично окружење, где је увек једно или више деце која кашљу, кијају, и цури им нос. И то нису разлози да дете тога дана у вртић не буде примљено. Разлози су врло прецизно дефинисани – температура, дијареја, повраћање, а чак и то тек код одређене учесталости током дана. И сва та деца заједно једу, спавају, иду у исти тоалет, негују их исте особе, и све у затвореном и ограниченом простору.
Последично, креће проблематика са родитељима који раде. Ако вам дете креће у вртић јер нема или не желите неког другог да га причува у кући, ви ћете дословно морати да се определите чији ћете посао ризиковати у наредном периоду. То углавном буде мајка, што због везаности са дететом, што због тога што код већине жена каријера у том периоду стагнира. У најбољем случају, не можете очекивати а ни добити разумевање, ненарушену припадност колективу, могућност напредовања. Врло брзо постаћете она која је „стално на боловању“, уз наравно пратећу административну гњаважу – код доктора чим се разболи јер треба потврда за посао, па контрола, па по дознаке за посао и по потврду да је дете здраво и може поново у колектив. Често ћете, када процените да није нешто озбиљно, узимати дане од годишњег одмора да бисте сву ову перипетију избегли. И толика разбољевања ће околини изгледати невероватно. И те погледе осећате, толико да се понекад и сами запитате да ли вам се дете заиста разболело. Тим пре, што ћете, због тог истог посла, вратити дете у вртић чим прођу најјачи симптоми, а дете није повратило имунитет те ће се лакше разболети у наредном периоду. Још ако је дете морало да узима антибиотике, било би заиста згодно да дете још 7 дана од повлачења симптома не мора у колектив.
А најбоље што ће вам вртић донети …
Биће то као мали полазак у школу. Одједном, имате ту неки ранчић са цртаним ликовима, ормарић са његовим именом, неку дружину којој припада, неке тете које ће вам по први пут у животу испричати о вашем детету нешто што ви не знате и утешити га уместо вас, и неки родитељски састанци где вам неко други прича о вашем детету. Ту су заједничке креативне активности са дететом – припрема неких прича, рецитација, украса за јелку, сезонских симбола или тематских задатака. Дословно сваког дана ћете имати нови разлог да будете поносни на своје дете. Биће ту и нових радости и одушевљења за које нисте ни слутили колико ће га веселити, а биће и суза које ће доносити прилику да кроз разговор и вашу подршку дете савлада још једну препреку, стрес, нелагодност. И ускоро, ускоро ћете гледати како ваше дете са лакоћом комуницира са другим малим људима, како је радосно што припада једној групици себи сличних, како се опет нешто кикоћу а није вам ни јасно како су се споразумели.
Видећете и како се радују једни другима, одмеравају једни друге и праве прве изборе, па кад се сретну ван вртића поскакују од радости – „Мама, то је моооја другарица!“. Па како стрпљиво чекају свој ред, па се усложе једно иза другог и из возића вам махну. Па како би све хтели ал’ не слушају прстићи, па дођу кући шарених мајица које су беле у вртић отишле, а онда у свој тој неспретности успевају да се обуку, уредно сложе ствари, па патофне под кревет, па лепо обришу мусава уста. Па вам једног дана дете у сред спремања за спавање изрецитује песмицу од десет строфа. Па видите да са лакоћом прихвата до јуче мрске активности јер сви су другари тако исто. Па вам прича шта је било пуно смешно. Па седите на почасном месту родитеља јер представа је и ваше дете пева и игра. А онда и васпитачица каже како се лепо дружи, учи и слуша, па у паркићима видите колико је сигурнија у себе међу другом децом, и ту негде и сами осетите да је изградила један нови свет, из ког ће лакшим кораком и сваки наредни освајати.
Хелена К.