Чули смо сви, а можда понекад и као изговор за кашњење користили тих фамозних „академских 15 минута“. То је оно што, кажу, може да се истолерише. Све преко тога није у реду, а све што је до 15 минута је прихватљиво.
Да ли је баш тако или није дало би се о томе расправљати и предлажемо да с децом то и учините. Питајте их шта мисле о кашњењу? Колико је минута у реду чекати неког? Како се они осећају кад негде касне, а како кад неког чекају? Шта се може урадити да се избегне кашњење? Шта можемо рећи неком ко нас је оставио да чекамо, а кад се појавио, није рекао ни „извини“?
Али, откуд уопште та фраза „академских 15“? Зашто баш академских и да ли се тиме жели истаћи некакав посебан значај оних који касне?
Правило академских 15 минута некада је, заправо, стварно имало смисла. Данас више нема, али се и даље често користи, више из потребе за добрим изговором за кашњење.
О чему се ради?
Па, некада давно, ђаци нису имали сатове на руци ни у џепу, а време је означавало црквено звоно које би се чуло на пун сат. Након што се звоно огласи, ученици су имали 15 минута да дођу на час.
Академских 15 минута је и данас многима врло згодан изговор. Користе га и сами професори.
Објашњење овог појма углавном се проналази на страницама шведских универзитета, па је могуће да је настало управо тамо. Наиме, у шведским школама градовима Упсали и Лунду, сви студенти живели су у близини катедрале. Када би чули црквено звоно, имали су још 15 минута да се појаве на предавању.
Традиција се одржала до данас у великом делу Европе. Ретко ко зна одакле потиче ово правило, али нико нема потребу да га преиспитује. Нарочито они којима увек недостаје тих 15 минута да негде стигну на време.
Напишите одговор