Čuli smo svi, a možda ponekad i kao izgovor za kašnjenje koristili tih famoznih „akademskih 15 minuta“. To je ono što, kažu, može da se istoleriše. Sve preko toga nije u redu, a sve što je do 15 minuta je prihvatljivo.
Da li je baš tako ili nije dalo bi se o tome raspravljati i predlažemo da s decom to i učinite. Pitajte ih šta misle o kašnjenju? Koliko je minuta u redu čekati nekog? Kako se oni osećaju kad negde kasne, a kako kad nekog čekaju? Šta se može uraditi da se izbegne kašnjenje? Šta možemo reći nekom ko nas je ostavio da čekamo, a kad se pojavio, nije rekao ni „izvini“?
Ali, otkud uopšte ta fraza „akademskih 15“? Zašto baš akademskih i da li se time želi istaći nekakav poseban značaj onih koji kasne?
Pravilo akademskih 15 minuta nekada je, zapravo, stvarno imalo smisla. Danas više nema, ali se i dalje često koristi, više iz potrebe za dobrim izgovorom za kašnjenje.
O čemu se radi?
Pa, nekada davno, đaci nisu imali satove na ruci ni u džepu, a vreme je označavalo crkveno zvono koje bi se čulo na pun sat. Nakon što se zvono oglasi, učenici su imali 15 minuta da dođu na čas.
Akademskih 15 minuta je i danas mnogima vrlo zgodan izgovor. Koriste ga i sami profesori.
Objašnjenje ovog pojma uglavnom se pronalazi na stranicama švedskih univerziteta, pa je moguće da je nastalo upravo tamo. Naime, u švedskim školama gradovima Upsali i Lundu, svi studenti živeli su u blizini katedrale. Kada bi čuli crkveno zvono, imali su još 15 minuta da se pojave na predavanju.
Tradicija se održala do danas u velikom delu Evrope. Retko ko zna odakle potiče ovo pravilo, ali niko nema potrebu da ga preispituje. Naročito oni kojima uvek nedostaje tih 15 minuta da negde stignu na vreme.