У периоду када је целокупна пажња родитеља усмерена на крајњи успех њиховог школарца, док дечја пажња галопира у другом смеру, ова тема се наметнула као неoпходна…
Деца су пред крај школске године, заправо већ увелико на распусту.
Пажња, концентрација и мотивација опадају, што родитеље често чини анксиозним, па притискају децу да се потруде, више, јаче, боље. Као резултат свега тога, неретко долази и до конфликата између родитеља и детета.
Друга страна медаље је притисак који се налази на професорима, односно неизбежно затегнути односи између родитеља просветних радника.
Често сведочим овом обрасцу и константно се питам, да ли тако мора бити и да ли је то заиста најбољи пут којим родитељ може кренути? На крају, да ли су неправде са којима се суочавају њихова деца, заиста резултат неправде, или је ипак одговорност родитеља и детета у питању?
Као неко ко ради са родитељима и децом (пре свега адолесцентима), неретко се укључујем у сарадњу и са школом, тачније школским особљем. Осим тога, у својој личној околини имам представнике и једне и друге стране.
Закључак до којег сам дошла није превагнуо ни на једну страну, искрена да будем. Одговорност је заиста подељена на два једнака дела, или три, уколико у ову једначину убацимо и дете.
Наиме, нећу говорити о техничким потешкоћама, плану и програму који је наметнут школском особљу, бескрајним евалуацијама и слично, јер је то нешто чему лично не могу посведочити, с обзиром на то да нисам део школског особља.
Међутим, оно о чему могу говорити, јесте однос дете/школске обавезе, однос дете/родитељ и коначно однос родитељ/наставник-професор, из чега надаље неретко произилази однос наставник-професор/дете.
Однос дете/школске обавезе – Однос дете/родитељ
Сви смо прошли кроз школске недаће, кроз исцрпне сате проведене у школској клупи, седење над књигом док нас сунце позива напоље, кроз родитељске бурне реакције и санкције када добијемо слабију оцену и сл.
Али исто тако верујем да се већина вас сећа и ситних манипулација којима смо се служили, како би заобишли обавезе, искривљеним истинама којима би оправдавали слабу оцену, пребацујући одговорност на наставника/професора, како би избегли критике и санкције које нас чекају код куће. Сећате се, сигурно, и кампањског учења, јер смо сматрали да за све имамо времена, али оно што се дешава напољу, испод сунца, никако не може да сачека.
Сходно поменутом, често се дешава да као родитељи, слепо верујући детету пропуштамо чињеницу о њиховој одговорности када су школске обавезе у питању. У мојој пракси показало се да је најчешће поменуто узрок.
Ова ситуација код родитеља може изазвати гнев према одређеном наставнику, па неретко потврди дететову сумњу да га наставник не воли, да је неправедан и слично упоређујући свој случај са другом децом.
Ово, наравно не мора бити правило.
Још један образац који се често дешава је тај да наставник/професор изведе дете пред таблу, због недисциплине на часу. Што је легитимно право наставника и боља алтернатива томе да га шаље пред дисциплинску или да добије смањену оцену из владања. Тада, наравно, дете неспремно за то испитивање, добије слабу оцену, а љуто због мере коју је подузео наставник, поново пребацује одговорност на њега, што родитељи често подрже.
У оваквим и сличним случајевима, ја дете увек враћам на личну одговорност.
То можете учинити и ви, тако што ћете истаћи његову неспремност за одговарање, одговорност према школским обавезама и градиву, право наставника да тако поступи, последице за неадекватно понашање на часу и сл.
Иако ће дете ретко признати прави разлог због ког је изведено да одговара, увек крените са претпоставком да разлог постоји, а ви имате пуно право као родитељ да искомуницирате проблем са наставником/професором, као и да се договорите са истим око алтернативе, односно начина и времена када може поправити слабу оцену.
Однос родитељ/наставник-професор – Однос наставник-професор/дете
У овој једначини, као што сам на почетку текста већ поменула, најчешће долази до конфликта, насупрот савезништва.
Родитељ и наставник/професор би требало да буду савезници, а не ривали и то је једини начин на који можете помоћи свом детету да се лакше уклопи у правила и обавезе које има према школи.
Можда се просветни радници неће сложити са овим што ћу сада рећи, али у мојој пракси се показало као нешто што се дешава. Пре свега поставите се у ципеле наставника који има одељење од 20-30 ученика, од којих је свако дете индивидуа за себе. Што значи да је сваком детету потребно приступити на адекватан начин. За тако нешто наставнику понекад недостаје времена, а неретко и вештина.
То на крају није само њихова одговорност, јер да смо сви рођени и адекватно учени за то да будемо педагози и психолози то би и били.
Неретко се дешава да део неслагања и оне борбе између родитеља и наставника, на крају падне на леђа невиног, односно детета.
Наставник може искористити све ресурсе и права да у одређеним тренуцима, када сарадња са родитељима није могућа, потегне крајње мере, као што су дисциплинска опомена-казна, смањење оцене из владања и сл, уколико не види други начин да проблем реши преговорима са родитељима.
У овој ситуацији, када имам преплављеног родитеља испред себе, увек покушавам да заједничким договором дођем до сржи проблема, као и да јачам вештине сналажења у изазовним ситуацијама, како не би дошао до конфликта са наставником. Често преузимам улогу сарадње са школом, која, морам рећи сарадњу никада није одбила. А резултат тога је било успешно решавање актуелних потешкоћа, без обзира на то да ли је у оквиру одређене проблематике била по среди одговорност школског особља или пак родитеља-детета.
Ово није проблем који се може решити брзо, кратко, нити једним чланком, али надам се да сам успела да вам га приближим из угла некога ко је непристрасан, ко ради на санирању таквих ситуација, увек и без изузетка у односу на добробит детета.
На крају, без обзира на то каква ваша лична мишљења о томе била, не ради се о вама драги родитељи и просветни радници.
Императив у овој причи је добробит детета на крају пута.
Аутор: Јелена Ивановић, Мастер специјални педагог, Едукативни центар ПОРОДИЦА