Понекад вам се чини да је ваше дете сувише стидљиво? Нисте једини. У свакој породици постоји бар по један стидљивко коме сви покушавају да помогну да превазиђе своје страхове и да изгради самопоуздање.
Најчешће тиме га управо дестимулишу и одмажу му. Ако желите да знате како заиста можете да помогнете свом стидљивом детету, погледајте ових пет основних правила за добар суживот са стидљивим дететом:
– Покажите им да их волите такве какви јесу. Ако осете да сматрате да нешто није уреду са њима, још ће се више повући. Нека дете види да га прихватате са свим његовим манама, чак и док радите на томе да му помогнете да више не буде стидљиво.
– Не облежавајте дете етикетом стидљивости. Није добро да пред њим говорите: “Ма, она је само стидљива”, ма како тај ваш аргумент звучао исправно. Морате бити свесни да стидљивост не одређује карактер вашег детета. Истичите неке друге њихове позитивне квалитете. Рецимо, ако неко прокоментарише како је ваша девојчица или дечак стидљивко, кажите нешто попут: “Није стидљива, само је врло мудра и пажљива. Баш сам поносна на њу”.
– Није добро да превише инсистирате на томе да дете изађе из сенке. Лако је мислити да је метод “пливај или потони” најбољи, али вршење притиска на дете би могло изазвати контраефекат.
– Створите детету окружење у ком се осећа сигурно. Позовите неке пријатеље уз које се ваш малишан осећа слободније. На благе начине подстичите дете да гледа у људе са којима прича, да поздравља комшије и познанике на улици.
– Никада не говорите у име свог детета како бисте му помогли. Ради се о томе да стидљивим клинцима обично треба више времена да се ослободе, да сами одговоре на питање. Зато их подстичите осмехом, али не одговарајте уместо њих.
ПОСЛЕДИЦЕ НЕПРАВИЛНОГ ОДНОСА РОДИТЕЉА
Стид којим се покрива осећање инфериорности, често прати неспретност у понашању која провоцира реакцију околине на исмевање или критику, а који додатно појачавају остале симптоме.
Са циљем да се спрече нежељене последице, важно је да дете током одрастања научи да раздваја следећа два појма: бити прихваћен од стране других и бити важан другоме. Они су потпуно различити и стоје у независном односу. Јасном поруком: „То што те неки не прихватају, не значи да си ти мање вредан од других“ временом постижемо да дете замени своју инфантилну слику света реалном.
Уколико родитељи раде баш супротно овим саветима, стид код деце може да се погорша. После 12. године, осећање стида се „надограђује“ се осећањем страха. Што је дете старије, оно је свесније да стид код њега може да изазове нежељене и непријатне телесне појаве. Оно зна да му се може догодити да нагло поцрвени на неко питање упућено од стране вршњака и да због црвенила буде исмејано. Као последица непријатности страх ће довести до промене понашања, па ће дете из страха да се не појави нежељена реакција, избегавати дружење које истински жели.