Kako da osećaj zahvalnosti ne postane teret?
– Godine kada su deca mala su najbolje godine u životu i dece i roditelja, ali deca to tada ne shvataju. – rekla je majka ćerki.
– Da li su godine kada si bila malo dete bile najbolje u tvom životu? – ćerka je odgovorila pitanjem.
Majka se zbunila. Oduvek je doživljavala period kada je ona, majka, bila mlada, a njena deca mala, kao najbolji period u svom životu, i ona je – sa gotovo nevino nepromišljenom sebičnošću koju ponekad pokazujemo jedno prema drugom – pretpostavljala da je ono što je najbolje za nju mora da je bilo najbolje i za njenu decu.
Odgovor ćerke dao je majci vreme da razmisli. Mogla je dobro da vidi da ako ona sama ne želi da se vrati u detinjstvo, verovatno neće ni njena odrasla deca. Jednostavno nikada nije razmišljala o tome na taj način, a trebalo je.
Iako se često sa nostalgijom vraćamo na detinjstvo, prve godine su retko najbolje u nečijem životu. U stvari, kada bi to bio slučaj, verovatno bi ovo bio znak da život te osobe nije prošao dobro. Mnogi sanjaju da ponovo budu mladi, ali malo ko želi da još jednom ima 5 ili 7 godina, koliko god da romantizujemo naše predškolske godine. Deca znaju da mogu da se razviju u odrasle ljude, slobodne da uređuju svoj život kako im odgovara, i raduju se tome.
Kada vaša deca odrastu, žele da žive svojim životom, a ako i dalje budete zainteresovani za njih kao što ste bili kada su bili mladi, verovatno ćete im postati teret… Ne mislim da treba da budete bez interesovanja za njih, ali nečije interesovanje treba da bude kontemplativno i, ako je moguće, čovekoljubivo, ali ne i preterano emotivno. Životinje postaju ravnodušne prema svojim mladuncima čim mladi mogu da se brinu o sebi, ali ljudima je to zbog dužine detinjstva teško. – filozof Bertrand Rasel, „Kako ostariti“.
Raselov razuman savet za starost je da ljudi održavaju „snažne bezlične interese koji uključuju odgovarajuće aktivnosti“.
Ali ako ste jedan od onih koji su nesposobni za bezlične interese, možda ćete otkriti da će vam život biti prazan osim ako se ne bavite svojom decom i unucima. U tom slučaju morate shvatiti da, iako još uvek možete da im pružite materijalne usluge, kao što je džeparac ili pletenje džempera, ne smete očekivati da će uživati u vašem društvu.
Rasel je ovde verovatno previše pesimističan. Mi svakako možemo da uživamo — i zaista uživamo u velikoj meri — u društvu naših roditelja kao odraslih. Neki roditelji postaju dobri prijatelji sa svojom odraslom decom. (Mada i ovde treba biti oprezan: u jednom slučaju, majka je tako vezala svog odraslog sina za sebe da se nije oženio sve dok majka nije umrla – u tom trenutku je bio u srednjim četrdesetim – pošto nije mogao da se oseća tako blizak ni sa jednom ženom kao sa svojom majkom.)
U svakom slučaju, obično je kontraproduktivno fokusirati se opsesivno na svoju decu i unuke. Roditelji koji čine da se njihova deca osećaju kao da su njihove posete jedino što im preostaje da se raduju ne mogu da budu dobri prijatelji, već su jednostavno one osobe koje se „prilepe“ za druge.
S druge strane, roditelji koji nauče novi jezik, učlane se u čitalački klub, odu na odmor ili na neki drugi način pronađu izvore radosti i ispunjenja koji nisu povezani sa njihovim sinovima i ćerkama, mnogo su „simpatičniji prijatelji“.
Postoji li dug zahvalnosti?
Pre nekoliko godina, žena u Kini uspešno je ubedila sud da zakonski primora njenu odraslu ćerku da joj da „finansijsku nadoknadu i posećuje jednom u dva meseca, kao i najmanje dva državna praznika godišnje“. Većina roditelja ne bi pribegla pravnom sistemu čak i kada bi mogli, ali neki insistiraju na tome da im deca duguju posete ili čak da učestvuju u donošenju važnih odluka deteta. Veruju da dobro dete ispunjava sinovsku dužnost zahvalnosti.
Šta deca duguju roditeljima, ako im uopšte duguju?
Pitanje zahvalnosti je delikatno. Kada su i dobrotvor i korisnik vrli ljudi, dobročinitelj deluje bez očekivanja dobiti. Korisnik je zahvalan i ponaša se u skladu sa tim. Ponekad, međutim, to nije ono što se dešava ni uopšteno, a ni u slučaju roditelja i njihove odrasle dece.
Kao prvo, roditelji možda nisu ispunili svoje roditeljske dužnosti. U tom slučaju odraslo dete može opravdano da u potpunosti prekine kontakt. Ali manji je broj ovakvih situacija. Većina roditelja radi prilično dobro kada su njihova deca mala. Samo što mnogi ne znaju kako da odgajaju odraslu decu.
Roditelji koji stoje između svoje dece i onoga što oni vide kao suštinsko za svoju sreću, rizikuju da ponište dobro koje su možda činili godinama.
Osećaj zahvalnosti i „troškovi“ dužnosti ne smeju da budu teret zbog kojeg drugi požele da za njih nikada ništa niste uradili. Postoje, dakle, slučajevi u kojima sam roditeljski čin insistiranja na zahvalnosti – ili na određenoj vrsti zahvalnosti – može poništiti prethodno učinjeno dobro kojim su zadužili sada već odraslo dete.
