У неколико школа у Србији траје већ месецима неуморан отпор родитеља, ученика и наставника против постављених директора. Све школе имају један заједнички именитељ – спорне биографије именованих руководилаца. Док министарство просвете стоји иза својих одлука, поставља се кључно питање: да ли школски колективи и родитељи имају право – или чак обавезу – да се побуне када виде да је на чело установе доведена особа са проблематичном историјом?
Пет школских бојишта
ОШ „Павле Савић“ – Ратовање око административних пропуста
Први септембар 2025. године у Основној школи „Павле Савић“ у београдском Миријеву није дочекан звуком школског звона већ протестом. Директор Милан Крстић, који је седам година водио једну од највећих основних школа у Србији, разрешен је дужности уочи почетка школске године. Разлог? Административни пропусти.
Колектив, родитељи и ученици то не прихватају. Наставници указују на брзину којом је одлука донета – без рока да се уочени пропусти исправе. „Није уобичајено да се за такве пропусте одмах посеже за сменом директора“, каже наставник Никола Топаловић.
Министарство је на место директора именованило Ненада Тасића, човека ван колектива. Тасић је, међутим, по доласку у школу доживо судбину коју нико није очекивао – медији су известили да се „закључао у женски тоалет бежећи од родитеља и ученика који га не желе у школи“.
Наставни кадар недостаје, део колектива је ушао у законски штрајк, родитељи и даље не прихватају Тасића као директора школе.
Пета београдска гимназија – „Ладy Дрон“ која узнемирава
Кад је Данка Нешовић крајем фебруара 2025. постављена за в.д. директорку Пете београдске гимназије, друштвене мреже су експлодирале. Нешовић је била позната као „Drone Lady Danka“ – редовна гошћа углавном таблоидних медија, директорка компаније која се бави обуком за управљање дроновима, која се на телевизијама појављивала као аналитичарка спољнополитичких питања.
Проблем није била само њена прошлост. Убрзо након доласка, према наводима Збора родитеља, 19 наставника није добило продужење уговора, четири су суспендована, а промењено је 13 разредних старешина од укупно 32. Касније је број наставника који су отпуштени порастао на 30, према речима родитеља. Више кривичних пријава родитељи су поднели против Данке Нешовић, између осталог и због тога што Савет родитеља није формиран у законском року.
Ученици су у октобру 2025. изгласали физичку блокаду школе. Њихов захтев: смена Нешовић и враћање директора из колектива. Док ученици блокирају зграду, директорка јавно говори о „опсадном стању“ и тражи интервенцију државе.
Истрагом на интернету се открива да је против Нешовић, док је радила у Графичкој школи, вођен дисциплински поступак, а била је и новчано кажњавана. Просветна инспекција јој је тад налозила појачан педагошки рад.
Гимназија „Јован Јовановић Змај“ – Директор који клечи седам сати
Радивоје Стојковић, директор ове новосадске гимназије, дуги низ година важио је за личност која је допринела угледу институције. Математичар по струци, био је симбол Јовине гимназије.
Све се променило после пада надстрешнице на Железничкој станици у Новом Саду. Најпре је премијер Милош Вучевић на Инстаграму објавио да су поједини професори натерали његовог сина, иначе ученика ове школе да изађе на протест, након чега је уследило јавно извињење директора Стојковића у ком он осуђује „политизацију ученика“ и најављује дисциплинске поступке против наставника.
Следећа сцена била је сурова: током блокаде гимназије 16. децембра 2024, директор је готово седам часова клечао у школском дворишту. Потом је прекинуо комуникацију са колегама, родитељима и ученицима – комуникација и даље не постоји.
Савет родитеља, Ученички парламент и већина колектива тражили су смену директора. Ученици су се жалили на психичко малтретирање и спровођење уз пратњу полиције. Школа је измештена у три друге школе, Наставничка већа се нису одржавала, а родитељи свакодневно апелују на министра просвете да спасе школу која је пред гашењем.
Гимназија „Урош Предић“ у Панчеву – Човек из три школе
Када је на место в.д. директора панчевачке гимназије почетком октобра 2025. постављен Радислав Милић, Савет родитеља је реаговао гласом забринутости: „Родитељи сматрају да он нема компетенције, како професионалне, тако ни моралне, да руководи школом.“
Милића, према јавно доступним информацијама, „прате репови“ – разрешен је са руководећих функција у три образовне установе због незаконитог поступања. Био је директор Шесте гимназије у Београду, али је смењен. Касније се вратио као наставник српског језика у основну школу „Доситеј Обрадовић“ у Смедереву, након смене у Шестој гимназији.
Ученици су изгласали блокаду – 586 за, 53 против, 269 уздржаних. Колектив је предложио професорку немачког Весну Миливојевић из своје средине, али је министарство игнорисало њихов захтев. Блокада је окончана, њу је заменио законски штрајк наставника. До објаве овог текста ситуација није решена.
Ваздухопловна академија – Политички земљотрес у авиоиндустрији
Случај Ваздухопловне академије можда је најдрастичнији пример политичке интервенције у просветном систему. Крајем 2024. године министарство просвете је, након преко 20 година, разрешило директора Горана Цвијовића. На његово место именован је Мирослав Лепир – члан Градског већа Вршца, без дана искуства у авиоиндустрији.
Реакција је била тренутна и драматична. Дана 9. јануара 2025, чак 15 одговорних руководилаца у сертификованим организацијама поднело је неопозиве оставке. Академија је преко ноћи изгубила све сертификате који су јој омогућавали да ради. Уговори са Air Serbia, MTU-ом, MUP-ом – све је било доведено у питање.
Родитељи су били јасни у отвореном писму министру: „Ко ће бити одговоран ако Ваздухопловна академија изгуби EASA овлашћења?“ Лепир је касније смењен, али конфузија је била толика да су поједини документи били антидатирани – бивши директор Цвијовић је враћен на позицију директора обуке 8. јануара увече, али је на документу стајао датум 9. јануар. Поднета је кривична пријава.
До данас ситуација није у потпуности разрешена, премда је настава успостављена.
Заједнички именилац: Проблематичне биографије
Шта повезује све ове случајеве? Свака од спорних постављених личности носи терет прошлости:
- Ненад Тасић (ОШ „Павле Савић“) – човек ван колектива, без претходног искуства у тој школи
- Данка Нешовић (Пета гимназија) – дисциплински поступци, новчане казне, појачан педагошки надзор у претходној школи
- Радивоје Стојковић (Јовинска гимназија) – директор који је седмочасовним клечањем у дворишту и прекидом комуникације изгубио поверење
- Радислав Милић (Панчевачка гимназија) – разрешен са руководећих позиција у три школе због незаконитог поступања
- Мирослав Лепир (Ваздухопловна академија) – политички функционер без искуства у авиоиндустрији
Питање за демократско друштво: Ко има право да се буни?
Кључно питање које се поставља јесте: Имају ли родитељи, ученици и колективи право – или чак обавезу – да се побуне када виде да је на чело школе доведена особа са проблематичном биографијом?
Аргументи ЗА право на побуну
Родитељи су примарно одговорни за добробит своје деце. Ако сматрају да нови директор угрожава квалитет образовања, безбедност или будућност њихове деце, њихова је дужност да реагују. У случају Ваздухопловне академије, родитељи су јасно артикулисали страх да ће њихова деца изгубити лиценце и могућност рада у авиоиндустрији.
Наставници најбоље познају потребе школе. Колектив који свакодневно ради у установи има право да се изјасни о томе ко њоме треба да руководи. Игнорисање њиховог мишљења ствара неповерење и нарушава радну атмосферу.
Ученици имају право гласа. Они су директно погођени одлукама управе. Ако сматрају да се њихова права крше или да је квалитет наставе угрожен, имају право да се организују и изразе незадовољство.
Транспарентност је основа правне државе. Када се директор поставља мимо воље школе, а без јасних и проверљивих критеријума, то отвара сумњу у политичке мотиве. У демократском друштву, грађани имају право да траже одговорност од институција.
Аргументи ПРОТИВ самовољног организовања
Закон јасно прописује ко поставља директоре. Министарство просвете има мандат да доноси кадровске одлуке. Ако родитељи и колективи узму право у своје руке, то може довести до хаоса у систему.
Родитељи нису стручњаци за управљање школама. Они могу имати субјективне разлоге за противљење одређеном кандидату, али не морају разумети све административне и правне аспекте руковођења.
Ученици могу бити манипулисани. Постоји опасност да родитељи или наставници инструментализују децу за своје политичке циљеве. У неким случајевима, ученици можда нису довољно зрели да донесу информисану одлуку.
Блокаде наставе штете деци. Без обзира на мотиве, обустава наставе директно утиче на право ученика на образовање. Месеци пропуштене наставе могу имати трајне последице.
Шта каже закон?
Према Закону о основама система образовања и васпитања, директоре именује министар просвете, односно оснивач школе (у случају средњих школа то могу бити град или покрајина). Школски одбор учествује у избору кандидата, али коначну одлуку доносе надлежни органи.
Родитељи, ученици и запослени имају право да оснују своје репрезентативне органе – Савет родитеља, Ученички парламент, синдикат – и да се кроз њих изјасне о питањима која се тичу школе. Међутим, закон не предвиђа да они имају право вета на поставке директора.
Проблем настаје када министарство игнорише мишљење ових органа или поставља особе које објективно не испуњавају услове, било због недостатка искуства, било због дисциплинских поступака у прошлости.
Шта је решење?
У земљама са развијеним демократским институцијама, поставке школских директора пролазе кроз транспарентан процес у којем учествују представници свих релевантних актера – оснивача, школског одбора, запослених, родитеља. Кандидати морају јавно представити свој програм рада, а критеријуми за избор су јасни и мерљиви.
У Србији, чини се да се кадрирање у школама често врши по политичком кључу, што поткопава поверење у систем. Када родитељи виде да се на место директора поставља особа са сумњивм референцама, а без консултација са школом, њихова побуна постаје не само право, већ и обавеза.
Коначан одговор на питање „Ко има право да се буни?“ можда гласи: Сви који желе да заштите интерес деце и квалитет образовања имају не само право, већ и моралну обавезу да се побуне против одлука које су донете мимо закона, логике и основних принципа стручности.
Али та побуна мора бити вођена на достојанствен, миран и законит начин – а држава мора бити спремна да саслуша глас оних који су на првој линији образовног система.
Епилог: Док школе тону у хаос, деца су та која плаћају највећу цену. Питање није само ко има право да поставља директоре, већ како осигурати да они који руководе нашим школама буду људи од интегритета, компетенције и посвећености образовању – а не политички подобни функционери.
Текст је написан на основу јавно доступних информација из медија и саопштења родитеља, ученика и запослених поменутих школа.