Šta priređujemo detetu kada vičemo na njega?

februar 2, 2017

Roditelj će steći prirodni autoritet ako s detetom od najranijeg uzrasta gradi odnos bliskosti – igra se s njim, razume njegove potrebe, zna da se prilagodi njegovom načinu razmišljanja… Najgore je kad roditelj viče nadajući se da će nedostatak autoriteta nadoknaditi decibelima.

Istraživanja su pokazala kako odrasli češće viču na decu nego na ostale odrasle te da čak 90% roditelja barem povremeno povisi glas na svoje dete. Deo roditelja vikanje kao metodu odgajanja koristi svesno jer smatraju da ono nije štetno za razvoj dece. Drugi, pak, nesvesno viču kada se obraćaju svojoj deci, čime zapravo najčešće rešavaju neke svoje frustracije. Ni jedni ni drugi, verovatno, ne vole vikati na decu, ali to rade jer im je u datom trenutku vikanje, ako već ne jedini, onda najbolji način vaspitavanja. Stručnjaci se, naravno, s tim ne slažu te već godinama upozoravaju kako vikanje na dete, baš poput fizičkog kažnjavanja, utiče na njegov emocionalni razvoj. U moru poznatih teorija i stavova raznih stručnjaka izdvaja se nekoliko razloga zbog kojih roditelji ne bi smeli da viču na decu:
– vikanje zbunjuje decu (dete ne shvata novonastalu situaciju povišenih tonova i roditeljsku ljutnju),
– vikanje kod dece izaziva odbrambeni stav (dete se oseća bespomoćno te, instinktivno, traži izlaz iz vike što, neretko, rezultira laganjem),
– vikanje kod dece izaziva strah i osećaj beskorisnosti.
Bez sumnje, roditeljstvo je najteži i najodgovorniji posao, posao bez radnog vremena i godišnjeg odmora, posao koji ne trpi neuspeh i podbačaj. Svaki roditelj smatra da zna što je i kako najbolje za njegovo dete i u to se, naravno, ne treba uplitati. Pa ipak, roditelji bi trebalo da razmišljaju o svojim postupcima i da ih preispituju, trebalo bi stvoriti predstavu o sebi kao dobrom, ako ne i najboljem roditelju, i u skladu s tim se dosledno ponašati. U slaganju slike o sebi kao roditelju kojeg vaša deca zaslužuju mogu vam od pomoći biti vlastiti roditelji, vaši prijatelji i poznanici, knjige i brojni saveti o vaspitavanju dece. Kad je reč o vikanju, većina saveta stručnjaka svodi se na promenu načina komunikacije – umesto povišenim glasom, detetu bi blagim tonom i u skladu s njegovim uzrastom trebalo objasniti što je pogrešno uradilo. Britanski stručnjak za porodična pitanja, Jane Bidder, roditeljima predlaže suprotnost vikanju – pisanje. Naime, ako znate da nećete moći da zadržite smirenost u glasu, ono što nameravate da kažete detetu zapišite na papir ili, ako su deca starija, pošaljite im SMS ili napišite e-mail. Na taj način, tvrdi Jane Bidder, deca će shvatiti suštinu vaših reči bez nepotrebne galame.
Alternativa vikanju
Nekoliko, tačnije stotinu alternativa vikanju predlaže The Orange Rhino (Narandžasti nosorog) na svom blogu. Iza neobičnog imena krije se majka četvoro dečaka koja je pred sebe stavila zadatak – godinu dana neće vikati na svoju decu. Umesto da viče, ona je, na primer, radila sklekove, duvala balone, pričala poput robota, grlila svoje dete, lupala po loncima, vikala u ormaru, odvela decu na sladoled, lakirala nokte u narandžasto, izgovarala pozitivne misli, brojala do 10, ili do 100 ili do 1000, stiskala ruke i još mnogo toga. Sve svoje ideje razvrstala je u šest kategorija: zabavne alternative, “izgledaću poput ludaka” alternative, “smatraće me lošim roditeljem” alternative, preventivne i sladunjave alternative te ozbiljne alternative. „Narandžasti nosorog“ je uspela u svom planu, a nakon prvih 365 dana bez vikanja podelila je svoje utiske te je, među ostalim, zaključila kako vikanje na decu nema učinka i kako ne može kontrolisati svoju decu, ali zato može sebe. Ključ je u stvaranju skladnog odnosa.
Na tom je tragu i pomalo revolucionaran pristup vaspitanju, barem kad je reč o vikanju, koji predlaže Hal Edward Runkel, američki bračni i porodični terapeut. Cilj njegove knjige „Vaspitajte svoje dete bez vikanja“ jeste “smiriti svet krenuvši od jednog odnosa do drugog, počevši od odnosa s decom”. Kvalitetan, poželjan odnos jeste skladan odnos ispunjen radošću, saradnjom i razumevanjem. Takav odnos nužno je oslobođen vikanja, a Runkel ga definiše kao “usvajanje odnošenja prema drugima na smiren, hladnokrvan i sabran način, ovladavanje vlastitim emocionalnim reakcijama, bez obzira na to kako se drugi ponašaju; učenje o usredsređivanju na sebe i na brigu o sebi za dobrobit celog sveta”. Taj ideal nije jednostavno dostići jer roditelj najpre treba da premosti psihološku barijeru koju Runkel postavlja pred svakog čitaoca: shvatiti da u roditeljstvu nije reč o deci, nego o roditeljima.
Od dolaska deteta na svet svaki roditelj je zaokupljen detetovom sadašnjosti i još više budućnosti – kakva će osoba moje dete postati, hoće li imati srećan i uspešan život i još bezbroj pitanja koja za sobom vuku postupke kojima roditelji, svakako u dobroj nameri, nastoje ovladati detetom i njegovim životom. Umesto toga, Runkel savetuje roditeljima da usmere svoje napore na ono čime zaista mogu ovladati i što mogu kontrolisati – svoje emocionalne, nepromišljene reakcije. Naime, ako želimo biti uticajni, glavni, da ne kažem autoritativni, najpre moramo ovladati sobom. Kada smo svesni sebe i svojih postupaka, tada smo u stanju odlučiti kako ćemo reagovati i tada na našu reakciju ne utiču postupci drugih, posebno ne postupci naše dece. Kada vladate svojim osećajima i postupcima tada ste, ističe Runkel, zaista odrasli i tada se možete posvetiti roditeljstvu, odnosno podržavanju i poštovanju sposobnosti dece da sama donose odluke jer samo tako mogu naučiti da posledice uvek zavise od odluka. Shodno tome, što se deca više izlažu sitnim posledicama sitnih prekršaja, odnosno manje dobrih odluka, to će manje kršiti važnija pravila i granice koje ste postavili. Na ovaj način, tvrdi Runkel, ne viču roditelji, već posledice, a deca su odgovorna, smirena i samostalna.
Smatrali vikanje na decu (ponekad) potrebnim ili ne, slagali li se vi sa stručnjacima ili ne, bitno je zapamtiti da deca uče po modelu, odnosno, kako je Dorothy Law Nolte prelepo napisala u svojoj pesmi o podizanju dece, deca uče ono što doživljavaju.
Vikanje na decu – mišljenje stručnjaka
Svoje stručno mišljenje o vikanju na decu dala nam je dečiji psiholog i psihoterapeut Radojka Sućeška Ligutić, autorka knjige “Kako deca pomažu roditeljima da odrastu”, čiji je veći deo posvećen tome kako zadržati bliskost s detetom i, u isto vreme, biti autoritet.
1) Prema Vašem iskustvu, zašto roditelji povisuju glas na svoju decu?
Ponekad nas dete svojim ponašanjem dovede do usijanja – zamolite ga više puta da pospremi igračke ili Vam tinejdžer već dva sata govori da će upravo sad odneti smeće, ali ništa se ne događa. Tada roditelj vikanjem pokušava pokrenuti svoje dete na akciju. Najčešće su nam sasvim drugi razlozi skratili fitilj – umor, problemi, nedostatak vremena – pa se istresemo na dete koje tada ispadne kolateralna žrtva. Ipak, najgore je kad roditelj viče nadajući se da će nedostatak autoriteta nadoknaditi decibelima. Jasno, vikanjem ne postižemo da nas dete ceni.
2) Kako vikanje utiče na decu?
Suprotno od onoga što mnogi očekuju, dete će nas manje ceniti što češće vičemo: ono razume da smo izvan kontrole, pa kako da nam onda veruje i da nas smatra pouzdanima. Istina, možda će nas poslušati – iz straha, bojeći se za svoju sigurnost. Vikanjem deci rušimo samopouzdanje, činimo da se osećaju slabija od nas i kriva. Time detetu oduzimamo šansu da samo shvati šta treba učiniti drugi put u istoj situaciji (kad se penje na zid, prelazi ulicu…) i, što je najgore, udaljavamo ga od sebe pa nas neće doživljavati kao osobu od poverenja od koje može zatražiti pomoć ili savet kad mu zatreba. Umesto da detetu pružimo osećaj zaštite, sigurnosti i poverenja, vikanjem radimo suprotno – gubimo i bliskost i autoritet, dve najvažnije osobine uspešnog roditelja.
3) Postoje li okolnosti kad je vikanje ipak dobra reakcija?
Zapravo, kad smo ljuti, svi mi povisimo glas. I to je ponekad potrebno kako bi dete ozbiljno shvatilo našu ljutnju i doživelo nas kao obične ljude od krvi i mesa. Korisno je viknuti kad želimo prekinuti neko ponašanje koje je opasno za sigurnost ili zdravlje deteta, zaustaviti ga u pretrčavanju ulice, uzimanju opasnih predmeta… Međutim, ako je dete naviklo da ga roditelj vikanjem disciplinuje za svaku sitnicu – “Pazi, ne idi u pesak!” “Jesam ti rekla da gledaš kuda hodaš!” “Prestani da zapitkuješ!” “Opet si se potukao u vrtiću!” “Dosta je razgovora, pusti me na miru!” “Vrati se i reci hvala!” – možda neće ozbiljno shvatiti kad roditelj vikne kako bi ga  sprečio da se poseče ili povredi.
4) Možete li predložiti neke alternative vikanju? Kako deca reaguju na njih?
Deca nisu zla po prirodi, nego uvek iz nekog razloga. Možda su umorna ili su željna pažnje, tj. nešto im treba. Sprečite situacije u kojima dete naprosto neće moći da Vas posluša – izbegnite kupovinu slatkiša u vreme ručka, vratite se s rođendana pre nego što dete postane umorno, popričajte s njim i družite se pre nego što krene da radi domaći zadatak i da uči. Ponekad im trebaju granice, npr. “Spavanje u 9”, “Igračke ne služe za bacanje!” “Kad razgovaram s nekim, pričekaj!” “Prvo se radi domaći, pa onda igra…”
Svako dete želi biti dobro, ali vaspitanje se sastoji u tome da dete naučimo samokontroli i poštovanju pravila. U svakodnevnim situacijama prilika za učenje ima napretek: priđemo detetu (ne s visine) i kažemo na primer: “Završio si igru, a igračke su ostale na podu… Hajde, pospremi ih. Inače bi se moglo dogoditi da neko stane na njih ili da se izgube, pa ćeš sutra biti tužan…” Kad mi pospremamo, možemo usput da komentarišemo pred detetom: “Baš me mrzi da pospremim, ali znam da će mi sutra biti lakše, a i ružno je sedeti u neredu.” Umesto vikanja: uputite (to se radi tako) i objasnite (to je važno da ti bude udobnije, lakše, sigurnije…) jer tako dete razume svrhu naših zahteva i pravila, pa će ih spremnije poštovati i pre naučiti. Jasno, nagradite dete pažnjom, osmehom kad poštuje pravilo, a najbolja kazna je sama posledica – ako se kasno vrati kući, nema čitanja priče; ako ne pospremi igračke, one privremeno “nestanu”…
Kad ste umorni i iscrpljeni, nemojte od sebe da zahtevate čuda. Još je luđe odmah krenuti disciplinovati dete i terati ga da izvrši svoje obaveze. Vaš umor i brige deca doživljavaju kao poruku da Vam nisu važna, pa im je tada najpotrebnija potvrda da je sve u redu – da ste tu za njih i da ih volite. Ako je dete manje, zagrlite ga ili budite kraj njega dok se igra – tako će Vam dete pomoći da se vratite u ravnotežu. Ako je starije, popričajte s njim o Vašem danu i njegovom. To nije gubljenje, već ušteda vremena. Deca osećaju Vašu nervozu i onda i sama postaju nezadovoljna, a da ne znaju zapravo šta im treba. Zapravo – potrebni ste im Vi i Vaša pažnja, Vaša ljubav. Nakon 10-20 minuta zagrljaja i druženja i manja i veća deca mirno će se igrati i sarađivati s Vama.
5) Iz Vašeg iskustva, koliko su roditelji spremni da pokušaju s nekim drugim vaspitnim metodama? Kakvi su rezultati?
Pogrešno je očekivati da nas dete sluša samo zato jer je manje i mlađe. Ili zbog toga što zavisi od nas. Roditelj će steći prirodni autoritet ako s detetom od najranijeg uzrasta gradi odnos bliskosti – igra se s njim, razume njegove potrebe, zna da se prilagodi njegovom načinu razmišljanja. Postavite jasna pravila koja zaista pomažu da se dete mirnije igra, da jednostavnije uči, jede, da je u dobrim odnosima s Vama. Ako postavljate neko pravilo koje nikome ne koristi, osim što su “tako i Vas učili”, možda bi trebalo da ga odbacite. Nije lako biti roditelj jer nas tome niko nije učio, pa često pogrešimo u najboljoj nameri. Danas su roditelji sve svesniji kako je u vaspitanju često put u pakao popločan dobrim namerama, pa se sami edukuju – čitaju knjige, obraćaju se za pomoć psihologu ili pohađaju “škole za roditelje”. Kako je svako dete drugačije, često je živa reč voditelja škole za roditelje ili psihologa efikasnija od knjige. O disciplini, vikanju, autoritetu napisano je mnogo praktičnih knjiga, pa će svaki zainteresovani roditelj profitirati čitanjem takvih knjiga.
Priredila Aleksandra Ivković

Story Kids

 
 
 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama