Шта раде деца кад је киша у Финској, а шта у Србији

Киша пада из дана у дан, али то не значи да то време деца морају да проведу пасивно, уз ТВ програм или уз мобилни телефон.

Сећам се када смо у оквиру стручне посете пре пар година стигли у Финску, дочекала нас је киша која је падала и по више пута на дан. Први сусрет са Хелсинкијем остао нам је у сећању по томе што се упркос киши живот нормално одвијао. Киша је падала, а ми смо били опремљени кишобранима и непромочивим јакнама. Поред нас су шетали родитељи са децом. Финци. Шетали су и разговарали. Из дечјих колица вириле су ногице које су биле мокре од кише. Мало даље, група деце је шљапкала по барицама. Смејали су се и забављали су се. Прошле године смо посетили и Шведску и видели децу која се слободно играју у природи, играју се блатом и то у вртићима и школама.

Фото: Jordan Whitt, Unsplash
Киша у Београду

Код нас деца то могу да виде само у цртаном филму када Пепа Прасе са породицом шљапка по блатњавим барицама. А свако дете би то пожелело.

Данас смо се сви нашли у Београду када је почела да пада киша. Подсетили смо се сцене из Финске, али на нашим улицама нису се могла видети деца. Мирно поподне, киша је престала да пада, а на шеталишту нема људи. Само барице. Родитељи имају пуно разлога да не изведу децу: да се не поквасе, да се не испрљају, да се не прехладе…

И онда када доведу дете на логопедски или дефектолошки третман, родитељи се жале да дете цео дан седи испред компјутера. Да гледају цртане филмове и играју видео игре по цео дан, да им је лоша пажња и да тешко уче.

Све већи број деце има одступања у расту и развоју

У пракси видим да деца нису свесна свог тела и својих моторичких могућности. Лоше трче, падају и лоше се оријентишу у простору. Развој говора касни.

Даље, све чешће нам долазе родитељи са децом која имају проблем сензорне интеграције. Нормално, различите дражи се примају путем чула (сензора) и затим се, једноставно речено, информације добијене из чула обједињују и обрађују у мозгу. На пример, ако додирнемо нешто вруће, рука ће „полетети“ да се склони. Сензорна интеграције је у ствари адекватна реакција на информације које су стигле из чула и које су обрађене у нервном систему. Деца која имају поремећену сензорну интеграцију, или како се каже сензорну дезинтеграцију, могу да буду неосетљива или превише осетљива на одређене надражаје. Могу да им сметају одређени мириси, звуци или покрети који су уобичајени за дечју игру. Има деце којој веома смета да поквасе рукаве када перу руке или да им кап воде падне на кожу.

Најбоља мера превенције и најбољи начин да се повећа делотворност дефектолошких и логопедских третмана је да дете има што више активности у природи, попут шетње по киши, након кише уз игру шљапкања по барицама и блату.

Детету треба дозволити да хода по трави или по лишћу јер тако стимулише многа чула: осећа под ногама да је земља мека или тврда, ако се пење уз брдо вежба равнотежу, чулом мириса осећа мирис траве, чулом слуха региструје звук лишћа на ветру итд. Дете треба пустити да трчи, да падне, да осети да је мокро и да осети бол када падне.

Све то је природан начин одрастања детета од кога смо се данас удаљили, а посебно у урбаним срединама.

Покрет је за децу лековит и помоћу покрета деца боље напредују и то се одражава на све аспекте развоја, од развоја говора до учења у школи.

У свему томе је најважније да родитељи са децом квалитетно проводе време и то у игри и у физичким активностима. Ни киша не треба да нас спречи да заједно кренемо у шетњу, јер, како каже народ, по киши деца брже расту.

Аутор: др Виолета Несторов, логопед, Помоћ породици