Већ у неколико наврата седнем и напишем добар део текста на ову тему а онда све избришем из разлога што себи поставим питање шта и коме објашњавати? Људи су једноставно зацртали у својим главама неке ствари и није их лако убедити у супротно. А греше. Греше и то много. Ако се питате, шта је заправо то што ме навело на писање овог текста, рећи ћу вам да је много разлога у питању. И раније су постојале критике на рачун учитеља али са одређеном дозом уздржаности али ово што се дешава задњих неколико година превазилази сваку меру пристојности. Данас свако даје себи за право да критикује учитеља и његов рад без да мало дубље размисли о свему. Обично се само загребе по површини многих тема које се тичу уопште просвете а направе се такве драме да их је тешко објаснити а камо ли решити.
Слободно могу рећи да ми највећу мучнину изазивају коментари како учитељи ништа не раде већ одраде 2-3 часа и иду кући, како имају неколико распуста, како учитељице добијају поклоне за 8.март, како учитељи не васпитавају децу, како су криви за све што се деси у школи итд. Овим путем бих замолила све, који желе да коментаришу овај текст, да најпре прочитају/проуче Закон о основном образовању, да прочитају права и обавезе ученика, родитеља и наставника, да реално и непристрасно сагледају ситуацију у школи и одељењу свог детета као и понашање, труд и рад свог детета, да добро извагају свако „за“ и „против“ и на крају да добро размисле о свему па тек онда нека критикују, хвале, подржавају, предлажу, … Знам да и међу учитељима и уопште међу наставним особљем има свакаквих људи али и за такве има лека. Постоје многи начини да се реше проблеми такве врсте. Него да пређемо на ствар. Говорићу из свог искуства и из мог угла гледања на целу ситуацију а ако будем нешто пропустила надам се да ће ме неко од колега допунити.
И учитељи греше
Учитељи су људи као и сви остали и сасвим је нормална појава да и они некада погреше. Ако се десила нека грешка не треба одмах дизати панику, потезати директора, инспекцију и шта ти знам кога већ. Ако сте већ увидели да учитељ негде греши у вези вашег детета, зар није паметније поразговарати о томе са учитељем и то на цивилизован начин, указати му где греши, наћи неку средину, једноставно заједно наћи решење. Па зар се вама никада у животу није десило да погрешите?
Учитељи имају породице, имају обавезе и ван школе, имају своје проблеме, муке и нервозе. Али упркос томе, учитељ у школу мора доћи и психички и физички одморан и спреман. У нашој професији строго се забрањује мешање приватног и пословног. Још као студент, док сам ишла на праксу, добила сам савет од директора школе који ћу памтити док сам жива. Човек ми је јасно ставио до знања да за моје приватне проблеме у школи нема места. Овако је рекао: “Драга колегенице, сваки пут када прођете кроз врата ове школе, ви сте учитељ без обзира на то што сте још увек студент. Е, пре него што пређете праг, узмите једну кесу и у њу спакујте све ваше бриге, муке, нервозу и проблеме и ту кесу окачите негде на капији, па уђите растерећени и спремни да правилно доносите закључке у датим ситуацијама, а када се настава заврши и кренете кући слободно на излазу узмите вашу кесу са проблемима и носите је кући. Овде нема места за ваше проблеме“. Дакле, нико нас не пита низашта што није у вези са школом па ни ми нисмо дужни да слушамо ваше приватне проблеме осим ако нису у вези са дететом.
Жељена учитељица
Трећу појаву, којом сам више пута била згрожена, назвала бих „жељена учитељица“. Жељена од стране кога? Од стране родитеља јер се дете ништа не пита, то су жеље родитеља а не дететове жеље. То су такве драме и ту падају тако тешке речи да ме је просто страх кад само помислим. Па ето, крива је учитељица која је узела дете за своје одељење а нису родитељи хтели ту учитељицу.
Драги моји родитељи, грешите и то толико да не можете ни да замислите. Али, ево, објаснићу. Учитељ не бира децу за своје одељење. Децу им додељује педагошко-психолошка служба (педагог и психолог) која је задужена за тестирање деце за полазак у школу. На тестирању се процењује способност и спремност деце за полазак у школу. Када сва деца прођу тестирање, на основу добијених резултата, формирају се одељења која ће по саставу бити приближно иста или слична. Шта то значи? Значи да ако треба да се формирају, на пример, два одељења првог разреда, распоред ученика ће бити такав да у сваком одељењу има исти или приближан број надарене деце, просечне деце и деце која су нешто слабија у односу на претходне две групе. Такође, води се рачуна и о полној структури (приближан број дечака и девојчица у оба одељења). Дакле, учитељ не бира децу.
А ви? Ви можете одабрати учитеља уз посебне услове и посебну процедуру на шта имате права али размислите, и то добро. Ако сте чули од комшинице, рођаке, пријатељице… да тај неко није добар учитељ, не доносите закључке на основу информација које сте добили. Тај неко (учитељ) можда није одговарао њима и њиховом детету али ви нисте они и ваше дете није исто као њихово. Можда ће вашем детету одговарати баш тај учитељ. Пустите да видите како ће се ситуација одвијати а ако нешто не иде како треба, е тада искористите право да промените учитеља.
Тако га је учитељ васпитао
Следећа ствар тј. изјава, која верујем иритира сваког учитеља, је „Па тако га васпитао учитељ“. Да будемо реални, дете када се роди не креће одмах у школу већ одраста уз своје родитеље. Самим тим основне обрасце васпитања и понашања дете стиче у породици. Деца се угледају на вас, уче од вас и верујем да, баш као и ја, сваки учитељ у детету види његове родитеље. Посао учитеља је да првенствено образује и надогради васпитање које дете донесе од куће. Ако ви нисте научили ваше дете основном васпитању и понашању то ће тешко исправити било која институција. Дакле, не очекујте немогуће. Ако дете не зна да се отпаци бацају у корпу за смеће, да се старије особе поштују, да не сме да пљује где год стигне… нико неће губити време на ствари које су искључиво ваша обавеза.
Радно време учитеља
Неретко је тема коментарисања радно време учитеља. Да разјаснимо неке ствари. Учитељ не иде на посао да „одради“ тих неколико часова већ да РАДИ. То, за шта ви сматрате да учитељ одради, то се припрема по неколико сати. Осим тога, радно време једног учитеља не своди се на број часова помножених са 45 минута, наше радно време је много дуже. Наставници су орјентисани на само један предмет, а ми? Ако знате колико предмета вам дете има, онда знате да смо ми и математичари, биолози, географи, историчари, ликовни уметници, музичари, наставници матерњег језика, физичког и још много тога. Е сваки тај предмет, односно, наставну јединицу за сваки предмет, учитељ најпре треба да осмисли како да испредаје, а да деци буде занимљиво. Кад осмисли како ће час изгледати онда мора да напише припрему са свим детаљима притом водећи рачуна да се задовоље сви критеријуми. Неретко се припрема и наставни материјал, презентације, има ту и сецкања, лепљења, бојења што је наизглед забавно али има и вишечасовног седења испред рачунара. И опет то није све, све то треба спровести у дело, држати све конце у рукама да час не оде у другом смеру, проценити шта свако дете у датом моменту мисли, жели или хоће да уради. А стандардно вођење администрације? То нећу ни објашњавати. Е тако, дакле, учитељ кад дође с посла не одмара као што већина одмара после осмочасовног рада, већ ради, и физички и умно. Некада је потребно и по 12 сати радити а да се опет све не заврши.
Учитељ неће да ради с мојим дететом
Када смо већ код одржавања часова, постоје и коментари како учитељ не жели детету да објасни већ ви кући морате да радите са дететом. Па добро, ево најлакшег и најбољег објашњења. Окупите дететове другове и другарице, да их буде укупно око двадесетак, дајте себи 45 минута и сваком детету посебно објасните (са свим детаљима) зашто је 2+2=4. Притом водите рачуна да деца не галаме, да не ометају другу децу, предвидите шта ће ко да уради у сваком могућем моменту, објашњавајте градиво детаљно, објашњавајте сваком понаособ, издвојите пар минута да упишете час, пар минута да прегледате домаћи и пар минута на крају часа да све што сте радили поновите и све то спакујте у 45 минута. Ако вам све то успе, честитам, ви сте геније над генијима. Не разумем зашто неки родитељи не желе себе да укључе у раду са дететом. Па зар ви кући не погледате шта вам је дете тог дана радило у школи, зар не вежбате са дететом, не учествујете ни у ком погледу? Зар очекујете да вам учитељ дође кући и ради са дететом на ономе што оно није усвојило у школи?
Знам да је свака школска година стресан период за сваког родитеља. Нарочито у финансијском смислу. Због тога смо и принуђени да слушамо изјаве типа: “Шта ли ова учитељица само измишља, те купи књиге, свеске, бојице, прибор, а да се детету обнови одећа и обућа, а ужина… Да паре расту на дрвету опет их не би било довољно, а она измишља сваке године друге књиге, не може дете да користи старе. И за шта им уопште служи по неколико уџбеника за један предмет, па оваква свеска, па онаква…“.
Ево овако стоје ствари. Учитељ ништа од овога не измишља и не тражи. У Закону о основном образовању јасно стоји – „Национални просветни савет доноси на предлог министра наставне планове и програме за основно образовање… У остваривању образовно – васпитног рада користе се уџбеници и наставна средства које на предлог надлежног завода, одобри министар. Министар може да одобри више уџбеника за исти предмет у истом разреду“. Дакле, учитељ не измишља потребу за уџбеницима. Мада мислим да је појединим родитељима много битније да им је дете обучено по последњој моди него што им је битно из чега ће учити. А што се ужине тиче, не морају се сваког дана куповати сокови, сендвичи, пецива, сами спремите деци ужину, биће и укуснија и здравија. Али то је већ друга тема.
Учитељи имају неколико распуста
Кажу имамо неколико распуста. Нарочито им боде очи летњи распуст. А нико нас не види или не жели да нас види када идемо на посао. Да разјаснимо и то. Учитељи немају летњи распуст два месеца. Идемо на посао и у време распуста. А одмор имамо само онолико колико нас следује законски за шта добијемо решење у којем се наводи колико дана имамо и датуме кад почиње а кад се завршава одмор. Што се осталих распуста тиче, и тад радимо. Ако нисмо у школи онда смо претрпани осталим обавезама, плановима, припремама итд. Ето, ако некоме није било јасно како то седимо два месеца кући а примамо плате, сад смо и то разјаснили.
Екскурзије. Вечита тема.
Почевши од дестинације, цене, путовања, дневница итд. Нарочито дневнице. Мени лично никакве паре не могу да плате обавезе и одговорност коју имам тог дана. Ваше је да детету спремите неколико сендвича, 2-3 сокића и још по неку грицкалицу и да га предате учитељу. Али учитељ не води само ваше дете. А ако се не дај боже дете повреди, учитељ је крив. И сад се опет враћамо на тему васпитања и понашања. Али док не искусите „чари“ екскурзије, боље да не коментаришете.
То изгледа отприлике овако: јутро, сви весели, радосни, пуни енергије, маме и тате доводе дечицу, предају их учитељу и обично свако има неко упутство за учитеља које је у вези са његовим дететом. Учитељ све то треба да упамти. Свако дете је већ добило џепарац, неки родитељи дететов џепарац дају учитељу (учитељ и то треба да упамти, које дете има колики џепарац) и после пољупца са родитељима следи „укрцавање“ у аутобус. Е, ту крећу први проблеми. Ко ће где и с ким седети. Овај неће с оним, онај неће на то седиште већ на оно које је већ заузето. Када се то некако реши, чим се затворе врата аутобуса и аутобус крене неколико метара, док родитељи још увек машу, кесе већ увелико шушкају. Ви нисте свесни да се истог момента креће са вађењем сендвича, грицкалица, сокова, бомбона и поред упозорења учитеља, већ после пар километара више од половине аутобуса повраћа. Знам да ће се многи смејати али ово је реална слика једне екскурзије. О свему учитељ мора да води рачуна, да ли је некоме мука, ко повраћа, ко нема кесу, ко се бије, коме се иде у тоалет, да моли шофера да негде направи паузу како би деца обавила нужду, како би се умили они који су повраћали итд.
Е сад, долазак на дестинацију. Док учитељ говори како да се понашају и шта да раде када напусте аутобус, нико не слуша, сада већ сви пакују све оне повађене слаткише, сокове и сендвиче и уопште их не интересује шта учитељ говори. Повисите тон и готови сте. Истог момента се зову родитељи и говори им се како их учитељ малтретира а кад се вратите тек онда сте надрљали. Када се већ нађете ван аутобуса и некако их обуздате, крећете у посету некој знаменитости. Углавном постоји кустос који ће вам испричати неку причу у вези те знаменитости. Џаба тај човек говори. Нико га не слуша, сви преврћу очима, зевају, гледају унаоколо и једва чекају када ће онај моменат када им дате слободу да се играју, купују сувенире итд. А кад дође тај моменат не знате кога пре да гледате. Једни трче на сувенире, други на сладолед, трећи се туку, четврти би да иде кући, петом се иде у веце, шести вам тражи џепарац јер је код вас и жели да купи баш оно што је родитељ строго забранио… А ти учитељу??? Кога је уопште брига да ли си гладан, жедан, уморан, да ли ти је добро… Има да имаш десет очију, има да имаш осам руку а пожељан је и нервни систем хоботнице. Повратак кући – међусобно се разгледају сувенири, још увек шушка по нека кеса, неко је гладан али нема више шта да поједе, неки спавају, неки певају, опет се неко туче, повраћа… И кад стигнете, нико вам не каже хвала што су деца жива и здрава стигла кући, узму своју децу, вратите преостали џепарац а сутрадан вам обавезно дођу са неком примедбом у вези екскурзије. Рекреативну наставу, која обично траје 7-10 дана, не желим да коментаришем.
И шта смо на крају закључили? Шта то ради један учитељ? За неке ништа, за неке много. Никада али баш никада не потцењујте нечију професију ако о њој имате површно знање. Све ово што сам написала, само је део учитељске професије. Све изгледа лепо и лако, али није баш тако. Само одржавање наставе је јако сложен процес у којем се морају задовољити одређени принципи и критеријуми, остало да не помињем. А има много тога. Такође, има и различитих родитеља, оних који ће све ово разумети и оних који никада неће прихватити ништа од овога јер су они то замислили другачије и неће одустати од своје замисли па макар и на своју штету. Лично, не жалим се, ову професију сам изабрала зато што волим рад са децом, што несебично делим своје знање са свима али исто тако до сржи знају да ме погоде погрдни коментари на рачун учитеља. Највише коментари високообразованих људи.
А њима имам да поручим само једно: “Кад год кренете да пљујете по учитељима, размислите како сте стигли до својих високих звања, ко вас је научио да читате, пишете, бројите, рачунате, ко вам је дао основу… Или сте се родили већ научени“.
Аутор: Љиљана Дејановић