Sedimo u kafiću, u nepušačkom delu, a sto pored – roditelji i petogodišnja devojčica gledaju u telefon. Svako u svoj. Na trenutak slatka mala plava glava podigne se ka ocu, ručica se odvaja od telefona, pipne ga po podlaktici, pita nešto. Odsutan i kratak očev odgovor – i dete se vraća svojim pikselima na ekranu.
Majka na momenat namesti kosu, napući usta, pa škljocne selfi. Zagrli devojčicu – ona se iznenadi, malo namršti jer je prekinuta u gledanju crtaća – pa se nasmeši za zajedničku fotografiju. Toliko. Kratak bljesak onog što se moderna porodica zove.
– Šta se čudiš, danas je to tako normalno!
– Šta je normalno? Da porodica kao provodi zajedničko vreme u kafiću, ali tako da svako radi šta mu je volja? Da majka zagrli dete samo da bi napravila selfi? Šta bi sa dobrim starim razgovorom?
– Ma hajde, molim te, kad su tvoji roditelji s tobom razgovarali?
Tad shvatim. Mi se latimo telefona na porodičnim ručkovima i popodnevima zbog toga što ne znamo kako se razgovara. Lakše je – dati telefon detetu u ruke, pa malo iskulirati. Lakše je – dati privid skladne porodice pa nek pljušte lajkovi!
Dok smo mi rasli, nije bilo telefona, ali nije bilo ni porodičnih okupljanja na kojima deca imaju pravo glasa. Veliki razgovaraju, a mali sede mirni i ćute dok im se ne obrate. Kad dođu gosti – idite vi malo tamo u sobu, igrajte se. Kad se ode u restoran – da niste pisnuli, sedite mirno! Zapamtićete kad smo vas izveli!
Danas nema strogog vaspitanja, ali možda nema ni vaspitanja više.
– Kad pogledaš, mi smo manje više bili prepušteni sebi. Je l’ ste siti? Suvi? Uradili domaći? ‘Ajde napolje! Pa kad padne noć, krenu majke da uzvikuju imena s prozora ili terase, ori se cela ulica od „je l’ može još samo malo, maaamaa? Još pet minutaaaa?“
– Pa šta znam… Danas nema toga. Nema dece na ulici, svi su na telefonima. I roditelji i deca. Je l’ postoji povezivanje osim povezivanja na mrežu?
– Ne možeš mimo sveta. Ako sva deca u odeljenju imaju mobilni, mora i moje dete da ima. Ne želim da bude neprihvaćena.
– Ali možeš da kontrolišeš, da odrediš koliko će vremena provesti na telefonu. Mi Ani diktiramo vreme, ne ona nama.
– Svaka vama čast! Pa je l’ ti znaš, sad da joj uzmem mobilni, da joj zabranim, pa ona bi mi haos od života napravila!
Kad su se i gde pomerile te granice i da li ih iko više postavlja? Da li ne znamo šta je ispravno ili samo radimo kako i drugi rade? Možda radimo najbolje što umemo?
Roditeljstvo je posebna enigma za današnje mame i tate jer su to ona ista deca koja „nisu smela da pisnu“, koja sede pod strogim pogledom u gostima ili u restoranu, koje ne pitaju šta im se jede nego „pojedi sve to iz tanjira, nema bacanja hrane“! To su oni isti zbunjeni dečaci koji ne znaju kako da se obrate brkatom namrštenom ocu. Iste one uplašene ćerke koje se stide kad dobiju menstruaciju. To su oni što su rekli „da neće oni sa svojom decom tako“.
Pa umesto „tako“ – mobilni u ruke.
Zaboravljamo valjda da imati dete ne znači samo da ga paziš da ne padne ili da se ne zaprlja. Da je glavni zadatak da čoveka podignemo. A kako da ga podigneš kad ga od najmlađeg uzrasta u digitalnu rupu guraš?
Gledam skoro u čekaonici Doma zdravlja dečak igra igricu na telefonu. Otac razgovara sa poznanikom, ne obraća pažnju na klinca. Tek čujem:
– Daj mi mobilni, ispraznićeš mi skroz bateriju.
Dečak počne da negoduje, pa onda da klati nogama, lupka oca, zapitkuje ga. Otac na brzinu pregleda telefon „čekaj, smiri se, šta te spopalo, samo ovo da vidim“. Dečak složi facu – a za tebe nije prazna baterija?
Nema razgovora, nema priče. Ničeg nema.
Pitam se, šta bi bilo kad bi majka odvela dete u park ili šumu, umesto na igralište ili kafić? Šta bi se desilo kad bi porodica sela za sto pogleda uprtih jedno u drugo, a ne u „Piliće“ sa tableta i vesti sa TV-a? Možda da se izmisli igra pogađanja – na šta tebi liči ovaj oblak, mama?
Osvrni se oko sebe SADA. Ako tvoja žena skroluje po Fejsu ili muž pregleda storije na Instagramu, ako deca gledaju crtani dvadeset sekundi i onda menjaju video privučeni nekom novom sličicom na ekranu, ako u isto vreme radi televizor – vreme je da isključite struju. Vreme je da gasite internet. Vreme je da taj tako željeni odmor, to zasluženo opuštanje nakon posla i „vreme za sebe i porodicu“ istinski doživite.
Da, biće dosadno prvih deset minuta. Možda i sat vremena. Ponekad, svi se izgubimo u tom šarenom fejsbuk-instagram-pinterest svetu. Na internetu je sve sjajnije i lepše. Na webu je interesantnije nego na nebu. A da li je stvarno? Ili smo se samo upleli u tu veliku mrežu zabluda o savršenom svetu. Tamo negde, neko putuje, ima skupa kola i veliku kuću. Tamo negde, nekome, deca su pristojna i lepo odevena. Tamo negde, al’ ne ovde, ne u našem dvorištu i našoj dnevnoj sobi gde svako u svoj ekran gleda.
Jer šta ćemo kad se baterija isprazni? U kakve će ljude izrasti deca koja ne mogu da jedu bez crtanog filma, da čekaju u redu ili urade domaći bez interneta? Je l’ to stvarno lakši put?
– A daleko ti ode! Ništa nama nije falilo, šta će njima faliti?!
– Ja sve mislim da mora da nam nešto strašno fali kad ga tako uporno tražimo na društvenim mrežama. Moramo samo da otkrijemo šta – ali oflajn.
