Uprkos tome što je iskustvo pokazalo da ne mora da znači da će dete biti neuspešno ako dobije lošu ocenu, mnogi roditelji i dalje smatraju da njihovo dete mora da dobije samo petice. Čak i ako se čini da nema ništa loše u podsticanju deteta da dobije visoke ocene, posledice takve strategije mogu biti lošije nego što možete zamisliti. Šta nije u redu sa zahtevom roditelja da njihovo dete dobija samo petice, objašnjava psiholog Lerona Narinskaja.
Svi smo od detinjstva bili primorani ili motivisani da dobro učimo. „Ako kući doneseš petice, voleću te i biću ponosan na tebe, više te neću grditi“, ova toksična fraza poznata je mnogima. Iako najčešće nikada nije tim rečima izgovorena, ona se u vazduhu oseća. Dete, budući da je fizički i emocionalno zavisno od mame i tate, naravno, čuvši ovo, potrudiće se da pokaže dobar rezultat kako bi zadovoljilo svoje roditelje. Međutim, takvo ponašanje u budućnosti, već u odraslom dobu, može uticati na ceo život deteta i rezultirati mnogim neprijatnim posledicama.
Kako se ponašaju odlični učenici
Odličan učenik je duhovna radost za roditelje i nastavnike. Dobija mnogo pohvala i uvek se drži kao primer deci koja značajno zaostaju u školskom uspehu. Čini se da je sve u redu. Ali kako se zapravo osećaju odlični učenici i kako se to manifestuje u njihovom ponašanju?
Istorijski se tako desilo da devojčice najčešće postaju odlične učenice, a one, odrastajući i postajući odrasle žene, ostaju veoma fiksirane na ocene, odnosno na to kako ih ocenjuju ljudi oko njih. I to se ne odnosi samo na studije ili uspeh na poslu, već na sve oblasti života. Žena sa sindromom odličnih učenika zavisi od mišljenja drugih ljudi, jer je to osnova njenog „opstanka“, prihvatanja i prilagođavanja u društvu. Odlični učenici grade vezu: ako dobije peticu, to znači da je dobra i da će moći da „preživi“ u društvu.
Ako dete dobije nisku ocenu, koja objektivno možda ne odgovara ni stvarnom nivou znanja, onda za učenika to znači da ga društvo ne prihvata ili ne želi da prihvati. Naravno, to se ogleda u vidu brige, osećaja straha i osećaja da dete nije bezbedno.
Biti u stisku strepnje i straha uobičajena je stvar za odlične učenike. Takvoj deci nedostaje osećaj osnovne sigurnosti, koji se formira u prvoj godini života deteta, kada mu roditelji jasno daju do znanja da je željeno, voljeno i bezuslovno ga prihvataju takvim kakav jeste – u svim njegovim manifestacijama i radnje.
Ako se detetu ne pruži osnovna sigurnost, onda je takvoj osobi naknadno teško da se slobodno izražava. Beskrajno sumnja da li se ponaša dovoljno korektno, da li je dovoljno dobar. Odlična deca su u kontaktu sa onim što drugi osećaju o njima, ali su apsolutno van dodira sa sobom.
Ako takvo dete shvati da su oni oko njega nečim nezadovoljni, možda su tužni ili ljuti, onda to odmah shvata lično. Postaje osetljiv na njihovo stanje, negativnost i siguran je da se ova procena odnosi posebno na njega. U ovoj situaciji treba očekivati povećanu anksioznost i pojačan strah , a ova osećanja, po pravilu, oduzimaju mnogo energije i iscrpljuju dete. Tako deca postaju nesrećna.
Sindrom odličnog studenta je stanje u kojem osoba nastoji da bude savršena u svemu i dobije samo pozitivne ocene od drugih. Takvi ljudi su često nesigurni u sebe i ne mogu da izraze svoje mišljenje jer se boje da će biti odbijeni. Zavisni su od procena drugih i nemaju pravo na sopstveno mišljenje ako ono ne ispunjava očekivanja drugih ljudi.
Takvo dete često postavlja pitanja koja može samo da reši, ali oseća da nema pravo na svoje mišljenje.
Nesigurnost se može manifestovati u načinu na koji osoba govori i deluje. Može da govori tiho, oklevajući i da koristi nedovršene rečenice bez potvrdnih intonacija. Njegov govor može biti isprekidan, a njegovi gestovi i pokreti mogu biti teški. Veoma mu je teško da insistira na svom mišljenju.
Ako takva osoba ipak insistira na svom mišljenju, onda samo ako ga je neko od nadležnih već podržao. Uvek mu treba neko na koga će se osloniti da bi se osećao samopouzdano. To može biti supružnik, šef ili druga osoba koja mu je autoritet i podrška.
Sa takvom osobom može biti težak odnos, jer zavisi od mišljenja svog partnera i projektuje na njega procene roditelja ili nastavnika. Takva osoba ne može biti nezavisna i potrebna joj je spoljna podrška.
Ako se sindrom odličnog učenika manifestuje u detinjstvu, može se sprečiti. Sada se preporučuje da budete empatičniji i osetljiviji prema potrebama deteta. Uzmite ga u naručje, dajte mu ljubav i naklonost. Ovo će pomoći detetu da oseti da ljubav njegovih roditelja ne zavisi od njegovog ponašanja i ocena u školi, već od samog njegovog postojanja.
Ako je sindrom odličnog učenika već formiran, potrebno je da se obratite psihologu
Postoji mnogo tehnika za postupanje u takvim situacijama. Njihova suština je da pronađu traume u detetu zbog kojih se oseća nesigurnim i neprocenjivim i promene njegovu percepciju. Psiholog će pomoći detetu da shvati da je već od velike vrednosti za svoje roditelje, i da ga prihvataju svi, bez obzira na procene drugih. I ovde će od roditelja biti potrebno mnogo posla.
Posle terapije dete će shvatiti da neposlušnim ili dobijanjem manje od petice neće postati loša osoba i da će i dalje biti voljeno. Snažna veza „loše ocene = katastrofa“ biće uništena. Tek tada će se dete otvoriti i početi da uči po svojoj volji, na osnovu svojih težnji, a ne sukoba i strahova drugih.
Izvor: Yumama