Deca sve veći zavisnici od interneta
Prema istraživanju iz 2015. godine, deca u Velikoj Britaniji uzrasta između 5 i 16 godina u proseku provode 6 i po sati dnevno gledajući u ekrane za razliku od tri sata dnevno koliko su gledali 1995. godine. Je li to previše? Vaš instinktni odgovor je – naravno da jese. Ali je pitanje i koliko je dovoljno? A na to pitanje niko nema tačan odgovor.
U novembru prošle godine Američka akademija pedijatara redukovala je maksimum preporučenog vremena za đecu pred ekranima do pete godine života za pola, na svega jedan sat dnevno. Bebe mlađe od 18 meseci, savetovali su, trebale bi izbegavati sve digitalne medije. Ali to je lakše reći nego učiniti. Jer milionima beba i male dece nežan plavi sjaj pametnih telefona i tableta postali su fiksacija ranog detinjstva. Koliko puta su roditelji i sami posegnuli za tim najlakšim načinom smirivanja đeteta?
Da dete dovrši jelo, da prestane da plače, da pogleda crtani ili da se umiri kad roditelj treba samo malo mira i tišine. Često. Ali ne i glumica Lana Barić. Ona je žestoki protivnik. Stroga kontrola svojoj osmogodišnjoj ćerkici Mirej zato strogo kontroliše koliko vremena provede pred ekranima.
– Izbacila sam igrice kompletno, Nickelodeon program na TV-u i sve histerične sadržaje s YouTubea . Kontinuirano buljenje u ekran potpuno pasiše mozak s jedne strane, dok ga s druge navikava na taj brzi, histerični instant sadržaj koji zapravo nije ni sadržaj. Dete se potpuno isključi, a kad je želiš prekinuti, jer bi to moglo trajati danima, onda kreće nervoza, histerija – kao mali zavisnici. Nisam stekla dojam da išta od tih sadržaja podstiče maštu ili aktivira glavu na dobar način. Postigle smo takav dogovor da na televiziji trenutno sme gledati dugometražne animirane filmove i dečije filmove, na internetu muziku koja je zanima i to je to. Ona još uvek najviše voli da se igra s prijateljima. Sad kad je napolju toplo, stalno smo van kuće. Zimi je teže, i uvek je borba, ali idemo u bioskop, pozorište, govori nam Lana i kaže kako taj režim trenutno praktikuje i on za sada funkcioniše.
Ne seća se, kaže, kad je Mirej prvi put primila mobilni u ruke, ali svoj još nema. Ima njen stari bez SIM kartice koji koristi za muziku i pevanje.
– Ako se oko nečega ne možemo dogovoriti ili se dogovor ne poštuje, ukidam ekrane kompletno. A koristiće ih kad joj zaista budu potrebni. Dakle, mobilni će dobiti kad krene sama u školu, ili kad se sama bude vraćala iz škole, ili išla samostalno na neku od aktivnosti koje pohađa. Ne živimo blizu škole, i u tom slučaju bi dobila mobitel. Dokle god je ja ili bilo ko drugi vozi i razvozi, nema potrebe za mobilnim. Kompjuter takođe, kad joj zatreba. Ali mislim, ozbiljno zatreba – pojašnjava glumica.
O tome se, dodaje, nije previše konsulktovala s drugima. Jedni njeni prijatelji, priča nam, imaju podeljene dane u nedelji na dane sa i dane bez ekrana, i to joj se sviđa.
– Ja sam uvela ovaj alternativni princip jer mi se čini da je bitno ograničiti sadržaj. No da se razumemo, sve je ovo komplikovano, pogotovo zato što smo svi mi postali zavisnici – komentiriše Lana.
Šestogodišnja Lucija i trogodišnji Toni iz Virovitice smeju da koriste i laptop, i tablet, i pametni telefon, ali pod nadzorom roditelja koji su ih najpre naučili kako se odnositi i prema čudima tehnologije. Mama Sanja Milković Šipek, ujedno i psiholog, malo je fleksibilnija. Kaže kako su ekrani danas svakako deo svakodnevice i ne možemo ih izbeći.
– Deca odrastaju uz njih i prve stvari koje nauče postaje tipkanje prstićem po mobilnom. Svaka nova stvar s kojom se deca susreću istražujući svoju okolinu oni moraju naučiti da koriste. A vrlo brzo uče i navikavaju se na nove stvari. Ako ujutro dete čim otvori oči uvek upali TV, tada će stvoriti takvu naviku. Ako pre spavanja dete gleda crtiće na tabletu u krevetu, teško će moći zaspati bez njega. Ako je u čekaonici kod doktora detetu dosadno i roditelj izvadi mobilni da se detetu skrati vreme, tada je veća verovatnost da će to uvek morati da učini.
Ekrani su jako privlačni i zaokupiraju detetovu pažnju u potpunosti, oni izgube pojam o vremenu i ne primećuju nikoga oko sebe. Ako se ne nauče da ih pravilno i s merom koriste, tada mogu stvoriti problem u porodici. Zato se ekran ne bi trebao dati detetu i ostaviti ga bez nadzora – da nešto prčka po mobilnom, da gleda crtać za crtaćem, da igra igrice jer je jedino tada miran…
– Ekrani služe kao prozor u svet, a svet deci pokazuju roditelji, o opasnosti u svetu ga uče roditelji, o putevima kojima treba ići i o putevima koji su opasni uče ih roditelji. Onda i mi roditelji treba s njima da provedemo neko vreme za ekranom pre nego ih pustimo same, pojašnjava mama Sanja.
Njena su deca kući okružena ekranima. Muž je informatičar pa je to njegov posao, kad ona nešto radi, radi za laptopom, imaju pametne telefone, tablet, hibrid i sve što im je potrebno za posao.
– Sve to smeju da koriste i naša deca, ali su se pre toga morala da nauče kako da se odnose prema tim stvarima. Lucija ima 6 godina i prošle godine je izrazito bila motivisana da nauči sva slova kako bi mogla da upisuje nazive pesama na YouTubeu i sama ih sluša. Ovo pokazuje koje dobro sredstvo za motivisanje klinaca imamo u kući. Toni ima 3,5 godine i jako voli da slaže puzle s omiljenim likovima iz crtića na tabletu, izrazito je brz i spretan u tome. Ovo su neke školske veštine koje su oni pomoću ovih uređaja svladali s lakoćom, objašnjava na svom primeru.
Ipak, nemaju naviku paliti bilo koji uređaj da bi radio. Pale ih, kaže, ciljano i samo prema dogovoru o tome što će se raditi i koliko će to trajati.
– Tako su naučili i da gledaju na sat. Prvo pravilo je da se pita smeju li da koriste neki od uređaja. Pogledaju dva-tri kraća crtaća i tada se svi bacamo na neku drugu aktivnost. Istina je da svaka aktivnost nakon te izgleda puno manje primamljiva, ali tada uskačemo mi kao roditelji jer nema veće sreće od pažnje koju dobiju od roditelja koji se igraju s njima. Kat-kad mi je zaista ekran pomoć kada dođem s posla i želim skuvati ručak, a želim da budu mirni i zabave se nečim. No to ne sme biti uvek – otkriva Sanja.
Deca sve tromija
U svojoj praksi se kao školski psiholog susreće sa zanimljivim posledicama sve većeg gledanja u ekrane.
– Sve veći broj dece koja savršeno govore engleski, ali ne znaju dobro hrvatski, posebno pri upisu u školu. Ne pokazuju interes za druženje s vršnjacima već su samo orijentisani na svet igrica pa s vršnjacima ni ne znaju da komuniciraju. Po odmorima na hodnicima sede i gledaju u svoje telefone, na nastavi opet sede, kada dođu kući sednu za računalo. Nastavnici fizičkog upozoravaju da su nam deca sve nespretnija, tromija, lakše se povređuju. Na radionicama s decom učim igrati društvene igre jer oni to ne znaju, neki su za njih čuli, ali nisu nikad igrali ili su našli aplikaciju pa igraju sami na tabletu – govori nam.
Kao majka želi omogućiti svom detetu da prati razvoj tehnologije i da nađe svoje mesto u tom novom svetu, ali ne želi da novi svet zanemari stare vrednosti. Suprug i ona provode dosta vremena s decom, i to van stana.
– Kada uveče dođu kući, pitaju mogu li da gledaju crtać pre spavanja. Dopustimo im nakon što se spreme za spavanje. Ali tada su toliko “zdravo umorni” da ne traže ni jedan više. Opasnost leži u svakoj aktivnosti za koju dete nije dobro pripremljeno i oko koje nisu unapred dogovorena pravila – objašnjava.
Čak je i slavni Stiv Džobs nakon što je izumeo iPad i revolucionarno ga najavio priznao da njegova deca kod kuće ne smeju da koriste tablet. A zašto svi uporno proveravamo, skrolujemo, klikćmo?
Zato što su te stvari tako dizajnirane. Da stvore naše zavisničko ponašanje prema tehnologiji. Prema gedžetima, aplikacijama… To možemo zahvaliti tome što od tih uređaja odmah dobijamo povratnu informaciju. To je motor zavisničkog ponašanja, tvrde stručnjaci. Da s ekranima treba biti oprezan, slaže se i pedijatar Milivoj Jovančević.
– Svedočimo tome da su deca najmlađih uzrasta izložena novim tehnologijama – gledanju televizije, kompjuterskih i telefonskih aplikacija. Na njima nalaze sadržaje koji plene njihovu pažnju sve dok im roditelj ne onemogući njihovo korištenje. Duža izloženost ovako intenzivnim doživljajima i prekomernoj stimulaciji može ostaviti traga na rani razvoj mozga. Dodatno, čovek evolucijski nije pripravan gledati pokretnu dvodimenzionalnu sliku pa se čini da i to ima uticaja kako se formira mreža moždanih stanica. Nepovoljan uticaj se može očekivati i u području razvoja govora i komunikacije. Naime, govor na televiziji je značajno brži od uobičajenog svakodnevnog govora, dinamika izmene sadržaja je takođe veća.
Roditelji najodgovorniji
Usmeravanje pažnje na sadržaj ekrana utiče na interakciju s osobama u okolini, ona postaje sve oskudnija, a uvid u realnost sve slabiji. Pod utiecajem kompjuterskih igara i uspeha u njima dete gubi realni osećaj svojih fizičkih i mentalnih sposobnosti. Brutalnosti u promatranim sadržajima dodatno remete formiranje sistema vrednosti: što se smije, a što ne smije, što je moralno, a što ne i saosećajnosti ili empatije. Sve navedeno je razlog da veći broj pedijatrijskih društava u svetu, pa tako i u nas, ne preporučuje gledanje bilo kakvih ekrana s pokretnom slikom u prvih 3-5 godina, dok se u starijim uzrastima preporučuje kontrola vremena i sadržaja ovih aktivnosti, kaže doktor.
Najveća je odgovornost na roditeljima, smatra psihološkinja Kristina Bačkonja. I sama, kaže da svakodnevno svedoči tome kako mame guraju kolica i pritom celo vrijeme pričaju na telefon ili sednu u kafić i daju detetu mobilni kako bi na miru popile kavu s društvom.
– Apsolutno mi je jasno da su roditelji preopterećeni i da danas ne funkcionišemo bez telefona, ali granice treba postavljati. I zbog sebe i zbog dece koja sve to gledaju i uče. Upoznavanje dece s računarima, tabletima i drugim spravama samo po sebi ne bi trebalo biti štetno, no uvelike zavisi o tome na koji način to činimo i koliko vremena dijete provodi za računarom. Naime, nije poželjna niti potpuna izolacija deteta od svih tehničkih sprava, danas je normalno da su deca informatički pismena i uskraćivanje računara detetu može uroditi neugodnim posledicama po dete: izolacija od strane društva, nesnalaženje na računalu u školi, objašnjava nam Kristina.
A kada je pravo vreme za računar? Nema pravila. Svaki roditelj će za svoje dete znati najbolje, smatra psiholog.
Problemi sa spavanjem
Ono što je puno važnije od toga “kada” jeste “kako”. Ako dete želi igrati video igrice, tada je bitno da znamo kakve igrice igra i koliko dnevno vremena provodi igrajući ih. Važno je znati koje stranice dete posjećuje. Važno je upoznati ga s tim da sve što objave na društvenoj mreži postaje javno i da to mogu videti svi. Ono na što posebno treba obratiti pažnju jeste koliko vremena dete provodi na računaru, za TV-om, na telefonu…
Kod mlađe dece koja još uvek nemaju razvijenu samokontrolu, a roditelji ne ograničavaju korištenje uređaja, stvara se dobra podloga za razvoj zavisnosti jer dete nema kapacitete radi sopstvenog zdravlja samoinicijativno da prekine takvu aktivnost. Osim toga, korištenje raznih uređaja pre spavanja može izuzetno negativno uticati na spavanje – pojedine klinike u svijetu izveštavaju o sve većem broju dece koja upravo zbog uporabe računara pre spavanja imaju problema sa spavanjem, upozorava Kristina.
Što roditelji mogu učiniti da dete jednog dana ne oseti štetne posledice prekomjerne uporabe uređaja? Psihologinja Kristina Bačkonja smatra da roditelji imaju sve alate da detetu ograniče boravak na računaru. Za psihofizičko zdravlje deteta ističe, nije dobro da sve slobodno vreme provodi za računarom
Postavite granice
Deci je pre svega važno ograničiti vrieme provedeno na računaru ili pred TV-om. Kod male dece vreme može biti do 1 sat, a kod starije duže. Što je dete starije, vreme se može povećati, ali ne na više od 3 sata dnevno.
Budite primer
Ako detetu govorimo da ne može tipkati po telefonu pre spavanja, a sami to činimo; ako svoje slobodno vreme provodimo pred TV-om, a detetu isto branimo; ako na kafi i sami stalno gledamo u mobitel, a detetu govorimo da je to nepristojno – tada možemo biti sigurni da će preuzeti onaj obrazac koji vidi, a ne onaj koji mu propagiramo kao ispravan, piše jutarnji hr.