Ниједан родитељ неће признати да не воли своје дете. Ипак, то се дешава чешће него што би требало. Ако родитељ има лош однос према детету то је углавном зато што није ни имао свесну или зрелу жељу да има децу.
Ако је дете невољено, оно ће се понашати тако да испољава свој бол и нелагоду. Дете не разуме шта му се догађа, види свет као опасно место и урадиће све да то промени.
Родитељи додатно закомпликују ситуацију тиме што неће да признају да запостављају дете. Они рационализују своје понашање разним разлозима, па му додатно не показују довољно љубави или га злостављају. Овакви родитељи сматрају да је сваки начин агресивног понашања према детету или њихова равнодушност заправо за дететово добро. Зато је на крају дете збуњено и мисли да је урадило нешто погрешно.
„Никада није касно да имате срећно детињство.” – Том Робинс
Рецимо да је мајка та која каже детету да је замара или да „не може да изађе на крај с њим.” Деси се да свака мајка некада ово каже детету, нарочито ако јој је дан био стресан. Али се често дешава и да родитељи захтевају од детета нешто што оно још увек није у стању да уради.
Родитељи често према њему имају велика очекивања, лоше му објасне ствари или очекују више него што је дете способно да уради у том тренутку развоја. Један пример би био да дете увек буде мирно или да прати нешто дуже него што је за то способно. Тиме је родитељ тај који фрустрира самог себе својим нереалним очекивањима. Што је још горе, исфрустрираће и своје дете тако да оно помисли да је неспособно.
Невољено дете види да скоро све што ради нервира његове родитеље. И да ништа што уради није довољно добро да га његови родитељи прихвате. Због тога их често криви, мисли лоше о себи и осећа се беспомоћно. Оно верује да шта год да уради, неће моћи да утиче на исход догађаја.
Дете не може да разуме зашто пати, па своју анксиозност и бол показује својим понашањем:
• Оно може да развије страхове и фобије од мрака или ситуација које не може да контролише.
• Постаје импулсивно, не може да исконтролише бес и јаке емоције (чак и радост), па ће често реаговати бурно.
• Један дан тражи једно, а следећи друго. Често мења своје понашање. Ово је уобичајено за децу, али је код запостављене деце много јаче изражено.
• Постаје анксиозно. Не може да седи мирно, стално запиткује или понавља радње на неки други начин.
• Тешко се концентрише и прати. Има проблеме у школи. Покушава да постане невидљиво за своје окружење.
• Невољено дете нема социјалне вештине. Непријатно му је или се лоше осећа у присуству друге деце или људи.
• Постаје веома сумњичаво и збуњено. Показује знаке нелагодности. Нека од ове деце су веома тврдоглава, а друга су престала да буду живахна. Генерално ова деца делују тужна, покорна и очајнички им је потребна подршка.
Људима је потребан додир, загрљај и топле речи целога живота, нарочито у детињству. Они су храна за наше емоције како бисмо могли да душевно растемо. Ниједан родитељ није савршен, али сваки од њих мора да се постара да се дете осећа вољено и као драги члан породице.
Равнодушност или одбијање децу изразито боли. Ова понашања деци праве ране које тешко зарастају у одраслом добу.
Приредила: М. Милојковић