Пре пар година у оквиру једне Фејзбук групе анонимно сам објавила пост “Шта се ЗАИСТА дешава у државним вртићима”. Нисам желела да угрозим приватност васпитача, нити да утичем на наш однос са њима док је дете још у групи, па зато анонимно.
Сада, када је наше дете школарац, а његове васпитачице распоређене су у друге установе, мислим да би ово искуство било корисно и другим мамама, које се брину због остављања детета.
Након великих дилема око тога да ли да дете упишемо у државни или у приватни вртић, одлучили смо са старијим сином да најпре покушамо у државном. Дете се адаптирало, лепо прихватило и после годину дана добили смо премештај за вртић, који нам је најближи месту становања.
Када смо добили друго дете, дилеме није било – у исту установу.
Е сад, васпитачице и начин рада у његовој групи су оно што бих желела да поделим са свима.
Када је моје млађе дете кренуло у јаслице, приметила сам велику промену – самосталнији је, веселији, пева песмице које никада код куће нисмо певали.
Сваки дан би је дочекала насмејана и љубазна жена, која ми је давала све неопходне информације о детету – јео је, није јео, какио, није какио, пао је, није пао, ево цртеж,…
Мој син је за цртеж породице цртао прво васпитачице, а онда маму, тату и бату. Све нас заједно. Било је лепо знати да се моје дете осећа вољено и пажено и кад ми нисмо са њим.
Деца су ишла у вртић и током епидемије короне. Спајали су децу из целог вртића у једну просторију, јер их је било мало.
Васпитачице су, иако у том моменту нико тачно није знао колико је епидемија опасна, наставиле да са љубављу дочекују, негују и испраћају децу. У том периоду упознала сам све васпитаче, куварице, спремачице у згради. Апсолутно ни за једну особу не могу да кажем нити једну лошу реч. Сви смо били забринути, али оне су остале све време ведре и насмејане за децу.
Када је мали син кренуо у нову групу, бојала сам се да неће прихватити да се одвоји од старих васпитача, јер их је јако волео, али од првог дана прихватио је и нове васпитачице.
Уз њих је научио кућни ред, да каже сваки пут “молим, хвала, пардон, извини”, научио је шта је бонтон, претио је нама у кући да ће нас рећи васпитачицама кад се не понашамо по бонтону. У великој мери утицале су на то да израсте у једног љубазног, обзирног и саосећајног школарца.
Била сам састанку, где се оцењивао квалитет рада установе и било ми је изузетно драго да чујем да су моје лепо мишљење о раду вртића делили и родитељи других група.
Деца су свакодневно била напољу, дружили се са вршњацима, учили неке дивне ствари, развијали креативност, постали самостални и имали уз себе некога ко о њима у сваком тренутку води бригу.
Једном су их у оквиру пројекта водили на бесплатни излет у оближњи супермаркет, јер је у маркету постојала рибарница, а њихова пројектна тема биле су рибе. Научили су много о овој теми и возили су се (неки по први пут) градским превозом. Деца су била одушевљена и читаво јутро стизале су поруке хвале за васпитаче у нашој групи.
Мислим да је заиста изузетно важно истаћи ове светле примере јавно, јер ТО је оно што се заиста дешава у образовним установама. Са децом могу да раде изузетни људи и деца у највећем бројем случајева уживају у свом боравку у вртићу, а у новинама се васпитачи и учитељи много чешће појављују онда када постоји неко негативно одступање од ове лепе свакодневнице.
Ово је само једно искуство, али верујем да их има много. Зато бих желела само још једном да кажем ХВАЛА СВИМ ВАСПИТАЧИМА КОЈИ СВОЈ ПОСАО РАДЕ ОДГОВОРНО, САВЕСНО И С ЉУБАВЉУ И ЧИНЕ ДЕТИЊСТВО НАШЕ ДЕЦЕ БОГАТИЈИМ И ЛЕПШИМ. Посебну захвалност дугујем нашим васпитачицама Тамари А. и Ивани П., које деца и две године након поласка у школу и даље радо помињу. Надам се да ће сви малишани који ове године први пут крећу у вртић имати једнако брижне васпитачице.
Аутор: Сандра Жарковић (Стефанова и Филипова мама, мастер професор немачког језика и књижевности)