Ne uspevamo da razumemo decu, ko da smo rođeni ko starci.
Potrebni su nam silni udžbenici, edukacije, savetodavna predavanja na kojima će neko sa “više živaca” da nam kaže (i naplati) da se spustimo u ravan sa dečjim pogledom i samo tad komuniciramo.
Potrebni su nam kursevi za omatorele roditelje koji su zaboravili šta je njima bilo važno kad su bili klinci.
Meni, moja lutka Vida šćebane sive kose doneta u mali stan jedno zimsko veče,
i album sa sličicama mapet bebe,
i kad se mama smeje,
kad pijem mleko uz parče hleba sa eurokremom,
kad me pošalju u prodavnicu sa krpenom torbom po hleb,
kad je tata miran,
kad je kuća tiha,
kad se kupam modrih usana u Dunavu, dok mama na plaži maže paštetu na hleb,
kad berem ringlove u povratku iz škole,
kad me poljube,
kad mi se tata upiše u leksikon,
kad nam nije u kvaru bojler, ili pegla, ili rerna,
kad mama uspe da unovči čekove,
kad deda priča o svom učešću u ratu,
kad preskačemo lastiš bosih stopala,
kad tatu ne boli čir,
kad mama ne gleda na sat,
kad se ne osećam krivom,
kad pada gust sneg,
kad perem sudove u tesnoj kuhinji komšinice Zuske, stojeći na malom tronošcu,
kad se ljuljam i pevam Lepu Brenu,
kad čekamo mamu s posla i onda se zajedno vraćamo kući, usput svraćajući u pekaru po vruće brašnjave lepinje.
kad smo porodica…
…
Ponekad zaboravimo šta je nama bilo važno, jer smo omatoreli pre vremena, potrošeni, nervozni, u jurnjavi, jer mislimo da deca ništa ne kapiraju i „sve“ imaju.
Ne shvatamo njihov svet, kao da nekad nismo imali sličan takav.
Šta će ti sad toliko igračka? Šta će ti napolju?! Uzmi jednu, dosta ti je!
Trebaju im. To su njihovi prijatelji. Možda ne pričaju, ali oni se razumeju. Imali smo ih i mi.
Gde ćeš sad na taj tobogan, ajde idemo, vidiš da je prljav?!
Moraju. To je njihovo parče, njihov teren. I mi imamo kafić u koji volimo da odemo, toliko da i njih vučemo tamo.
Šta ti moraš sve da čuješ?! Idi u sobu.
Ne mora ni da čuje. Videće. Osetiće. Baš kao ti ili ja na licima svojih roditelja. Tuga se ne može sakriti, ni svađa koliko god se tiho vodila iza zatvorenih vrata.
Ajde požuri više, pa već 15 minuta stojimo u istom mestu!!!
U istom mestu ako je lepo, treba ostati i zauvek. Deca ne mere vreme minutima, već pažnjom i osećajem prijatnosti. Zaigraju se, lepo im. Tako smo i mi nekad. Sećaš se?
Nikad me ne slušaš! Kome ja pričam?! Nisi dobar, nikad više nećeš ništa dobiti!
Dobar je.
Dobra su naša deca.
Samo fali da se mi, roditelji, setimo šta je nas bolelo kad smo bili ko oni,
Šta nas je hrabrilo, veselilo,
Bez čega nismo mogli,
U šta smo gledali,
Čega smo se plašili, zbog čega strepeli i plakali,
Od čega smo se skrivali,
O čemu smo maštali,
Kad smo se smejali,
Gde smo voleli da budemo,
…
Dobra su naša deca, nego smo mi u međuvremenu zaboravili kako je biti dete.
Autor: Jovana Kešanski