Токсични родитељи – они који се стално шале на рачун детета

21 јула, 2021

Сећате ли се старе изреке: “Штапови и камење ми могу поломити кости, али речи ме никад не могу повредити”?

То није истина.

Грубе речи, омаловажавајући коментари и понижавајуће критике деци шаљу изразито негативне поруке о њима самима, поруке које могу имати драматичан утицај на њихову будућност. Као што је рекао један слушалац у мојој емисији на радију:

“Кад бих морао да бирам између физичког и вербалног злостављања, увек бих изабрао батине. Код батина се могу видети трагови, па ће се барем људи сажалити над вама. Код вербалних увреда, само те излуде. Ране су невидљиве. Никоме није стало. Физичке повреде зацеле много брже него увреде.”

Као друштво, традиционално смо сматрали да је дисциплиновање деце приватна ствар, која се решава унутар породице. Данас, многи стручњаци препознају потребу за новим поступцима у суочавању с проширеним физичким и сексуалним злостављањем деце. Али чак ни они најзабринутији не могу учинити ништа за вербално злостављано дете. Оно је сасвим само.

Моћ окрутних речи

Већина родитеља ће повремено рећи нешто понижавајуће својој деци. То није нужно вербално злостављање. Али јесте злостављање кад се дете често вербално напада због његовог изгледа, интелигенције, компетентности или његове вредности као људског бића.

Као родитељи који желе пуну контролу, вербални злостављачи имају два различита стила.

Постоје они који нападају директно, отворено, те покварено деградирају своју децу. Називају их глупом, безвредном или ружном. Говоре да би било боље да се њихово дете никад није родило. Заборављају на дететова осећања и дугорочне последице њихових сталних напада на развој дететове слике о себи.

Остали вербални злостављачи су више индиректни, нападају дете непрестаном кишом задиркивања, саркастичности, увредљивих надимака и хумора. Они збијају шале попут: “Последњи пут сам видео тако велики нос на Велебиту”, или: “То је одлична јакна – за кловна”, или: “Вероватно си био у погрешном реду кад се делила памет”.

Ако се дете или било који други члан породице жали, злостављач га упорно оптужује за недостатак смисла за хумор. “Она зна да се ја само шалим”, рећи ће, као да је жртва његовог злостављања сарадник.

Фил, стар 48 година, имао је изглед поузданог човека. Био је висок, крупан стоматолог, модерно одевен. Али када је говорио, његов глас био је тако тих да сам имала потешкоћа да га чујем. Морала сам неколико пута да га молим да понови то што је рекао. А рекао је да тражи помоћ за своју стидљивост.

“Једноставно више не могу овако. Ускоро ћу напунити 50 и преосетљив сам на готово све што ми неко други каже. Не могу ништа да прихватим тако како јесте. Увек мислим да ме неко исмева. Мислим да ме моја жена исмева… Мислим да ме пацијенти исмевају. Лежим будан ноћу, размишљајући о томе што су ми људи рекли током дана… И стално свему придајем лоше значење. Понекад ми се чини да ћу полудети.”

Фил је отворено говорио о свом садашњем животу, али се затворио када сам га питала о његовом детињству. Након нежног испитивања, рекао ми је да је оно чега се најјасније сећа из свог детињства очево непрестано задиркивање. Шале су увек биле на Филов рачун па се често осећао пониженим. Кад би се остатак породице смејао, он се осећао искљученим.

“Било је само по себи грозно то што ме задиркивао, али понекад би ме стварно уплашио кад би рекао: ‘Овај дечак не може бити наш син, погледај га. Кладим се да су заменили у породилишту. Дај да га вратимо и заменимо за правог?’ Имао сам само шест година и заиста сам мислио да ће ме оставити у болници. Једног дана напокон сам му рекао: ‘Тата, зашто ме увек задиркујеш?’ Он је рекао: ‘Не задиркујем те, само се шалим. Зар то не видиш?'”

Фил, као било које мало дете, није могао да разликује истину од шале, претњу од задиркивања. Позитивни хумор је један од наших највреднијих алата за јачање породичних односа. Али хумор који понижава може бити изразито штетан у породици. Деца схватају сарказам и хумористичко претеривање буквално тако како сте изговорили. Још немају такав речник да би разумела да се родитељ шали кад каже нешто попут: “Мораћемо те послати у малу школу у Кини”. Уместо
тога, дете може имати ноћне море о томе да ће бити напуштено у некој страшној, далекој земљи.

Сви смо криви за збијање шала на туђи рачун. Већину времена те су шале релативно безопасне. Али, као и у другим облицима отровног родитељства, често се окрутност и извор тих шала може претворити у злостављање. Деца верују у оно што њихови родитељи говоре о њима.

Фил је био стално понижаван и задиркиван. Када је покушао да суочи свог оца с његовим понашањем, био је оптужен да с њим нешто није како треба јер “није могао да прихвати шалу”. Фил није имао куда са свим тим осећајима. Кад би их описивао, могла сам да видим да га је још увек срам – као да је веровао да су његове жалбе смешне.

Разуверила сам га рекавши му: “Разумем како су понижавајуће биле шале вашег оца. Јако су вас повредиле, а опет, нико није вашу бол узимао озбиљно. Али овде смо да дођемо до сржи ваше боли, а не да јој умањујемо значење.”

Требало му је неколико тренутака да му се то слегне. Био је на рубу суза, али учинио је огроман напор да их сакрије када је рекао: “Мрзим га. Он је таква кукавица. Мислим, ја сам био само мало дете. Није требало тако да ме изазива. Још увек се шали на мој рачун. Ако спустим своју одбрану само на трен, ухвати ме! И онда испадне као да је он добар момак. Боже, како га мрзим!”

Када је Фил први пута дошао на терапију, није могао да повеже своју хиперосетљивост и очево ругање. Као мали дечак, Фил је био незаштићен јер очево понашање никад није било препознато као злостављање. Фил је био у типичној “губитник – губитник” ситуацији: “Татине шале су ме повредиле, и ја сам слаб јер не могу то да прихватим.”

Мали Фил је био мета очевих шала и борио се да сакрије своја осећања непримерености. Одрасли Фил није се пуно разликовао, али је прешао у много већи свет, тако да је пренео своје страхове и негативне осећаје на друге људе. Фил је прошао кроз живот напетих живаца, очекујући да ће бити повређен и понижен. Његова хиперсензитивност, срамежљивост и неповерење у друге људе били су неизбежан, али неучинковит начин да се заштити од тога да ће га неко поново на исти начин повредити.

Одломак из књиге Отровни родитељи, др Сузан Форвард.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама