„Njihova najveća prednost je i njihova najveća mana: lekovi koji su veoma efikasni i deluju skoro momentalno nakon uzimanja veoma lako izazivaju zavisnost.“
Ovim rečima dr Nataša Šikanić, psihijatar i psihoterapeut, sažima suštinu problema sa kojim se Srbija suočava kada je reč o benzodiazepinima – lekovima za smirenje koji su postali deo našeg svakodnevnog života.
Svaki građanin Srbije prosečno potroši dve kutije sedativa godišnje. Nalazimo se u samom vrhu po potrošnji lekova za smirenje u Evropi. Majke uzimaju pilulu pre roditeljskog sastanka. Očevi „samo malo smire živce“ nakon posla. Bake imaju bensedin u tašni „za svaki slučaj“.
Ono što je nekada bilo hitna medicinska intervencija, danas je postalo rutina. A najveći problem je u tome što kolektivno – ne vidimo problem.
Kako smo došli do vrha liste
Srbija je danas među evropskim rekorderima po potrošnji benzodiazepina – lekova koji uključuju bensedin, bromazepam, ksalol i slične preparate.
Trend je počeo devedesetih. Ratovi, sankcije, inflacija, NATO bombardovanje – sve je to ostavilo dubok trag na mentalno zdravlje cele nacije. Ljudi su posezali za sedativima da prežive. Problem je što nikad nismo prestali.
Ekonomski šokovi iz devedesetih prerasli su u ekonomsku nesigurnost dvehiljaditih. Stres je postao hroničan. Sedativi su postali deo svakodnevice. I što je najgore – postali su socijalno prihvatljivi.
Šta deca uče gledajući nas
Dete koje odrasta u kući gde mama uzima „nešto za nerve“ pre svakog važnog događaja uči važnu lekciju: anksioznost se ne oseća, ne obrađuje, ne razume – ona se gasi.
Dete koje vidi oca kako seže za tabletom nakon svake svađe ili stresne situacije uči da su neprijatne emocije nešto što treba hitno ukloniti, a ne simptom što nam nešto govori. Koji nam šalje poruku da duboko u sebi imamo problem koji čeka da bude rešen, ne maskiran.
I najvažnije: deca uče da je rešenje za stres van nas, u fioci kuhinjskog elementa, a ne u nama samima.
Ovo nije samo teorija. Istraživanja pokazuju da deca roditelja koji koriste benzodiazepine imaju veću verovatnoću da i sama posegnu za njima kasnije u životu. Ne zato što je zavisnost genetska, već zato što je naučena kao obrazac ponašanja.
Samopropisivanje: kada je sve dozvoljen lek
U Srbiji postoji još jedan fenomen koji problema čini još težim: samopropisivanje i deljenje lekova.
„Uzmi od mene, imam ja.“
„Javiću mojoj sestri da ti ostavi recept, pa uzmi. Ona radi u apoteci.“
„Idi kod doktorke Ane, ona odmah da.“
Sedativi se dele kao bombone. Roditelji ih preporučuju jedni drugima. Bake ih nose u tašnama i daju kome treba. Ljudi čuvaju stare recepte i ponavljaju ih godinama bez kontrole.
I ponovo – deca sve to gledaju. Uče da lek nije nešto ozbiljno, što zahteva stručnu procenu. Lek je rešenje koje je uvek pri ruci, koje se može deliti, preporučivati, uzimati „kad zatreba“.
Zašto je ovo opasno?
Benzodiazepini nisu bezopasni. Mogu izazvati fizičku i psihičku zavisnost već nakon nekoliko nedelja redovne upotrebe. Kod starijih osoba povećavaju rizik od padova i gubitka memorije. Kod mladih mogu ometati emocionalni razvoj.
Ali možda najveća opasnost nije ni medicinska – ona je psihološka. Kada se generacije odgajaju u uverenju da se sa emocijama ne živi već ih se eliminiše, gubimo nešto bitno: sposobnost da osećamo, da se nosimo sa teškim stvarima, da rastemo kroz izazove.
Podižemo generaciju koja zna kako da zatvori problem u fioku, ali ne zna kako da ga reši.
Možemo li da promenimo scenario?
Da, moguće je. Ali zahteva hrabrost – ne heroizam, već svakodnevnu, tihu hrabrost da radimo drugačije.
Kao roditelji, možemo:
Biti svesni svoje poruke. Kada uzimate sedativ pred detetom, objasnite kontekst. „Doktor mi je propisao ovo za određeno vreme zbog specifičnog problema.“ Nemojte to činiti svakodnevno, ležerno, kao rutinu.
Razgovarati o emocijama kao o normalnim stvarima. „Mama je danas anksiozna zbog sastanka na poslu. To je normalno. Znaš kako to obično prođe? Napravim čaj, udahnem duboko nekoliko puta i prisetim se koliko sam puta već uspešno prošla kroz slične stvari.“
Modelovati zdrave strategije suočavanja. Šetnja, razgovor sa prijateljem, vežbanje disanja, fizička aktivnost, pisanje – sve su to veštine koje deca mogu naučiti gledajući vas.
Ne deliti lekove. Nikada. Čak i kada vam se čini da neko „stvarno treba nešto da uzme“, uputite ga lekaru. Ne normalizujte ideju da se lekovi dele kao saveti.
Tražiti pomoć na vreme. Ako stres postaje previše, ako se osećate kao da ne možete bez sedativa, razgovarajte sa lekarom o drugim opcijama: psihoterapiji, promenama životnog stila, drugim oblicima podrške.
Srbija ima visok nivo stresa – to je činjenica. Ali umesto da ga zagušujemo pilulama, trebalo bi da razgovaramo o njegovim uzrocima: ekonomskoj nesigurnosti, sistemskoj korupciji, nedostatku perspektive za mlade.
Ne, nećemo eliminisati stres. Ali možemo promeniti način na koji ga prenosimo.
Živimo u zemlji visokog stresa. To je realnost sa kojom se suočavamo svaki dan. Ekonomska nesigurnost, politička nestabilnost, društvena tranzicija koja kao da nikad ne prestaje – sve to su stvarni izazovi.
Ali to ne znači da smo osuđeni da nastavimo niz zavisnosti od sedativa, generaciju za generacijom.
Promena počinje malim stvarima. Počinje pitanjem: „Šta će moje dete naučiti gledajući me danas?“
Možda neće naučiti da život nije stresan. Možda neće odrastati u zemlji bez problema.
Ali može naučiti da postoje načini da se sa tim nosi. Načini koji ne uključuju fioku punu kutija.
I to je vredno borbe.
Ako vi ili neko koga poznajete imate problem sa sedativima, potražite pomoć. Razgovarajte sa lekarom o bezbednom smanjivanju doze. Nije kasno da promenite obrazac – za sebe i za one koji vas gledaju.