Када тражите добро у људима, онда га и нађете. Бар тако се ја спашавам од мрака, тражењем и налажењем… Тако, пре неколико година сам упознала Анђелу (17). Питала ме је:
– Шта ви мислите, да ли један човек може да промени свет?
– Па… ја мислим да може.
– Како?
– Тако што мења себе, а свако од нас јесте један свет. Онда, те промене у нама утичу и на нашу околину, мењају је. Нешто као када бациш каменчић у воду па се око њега направе они концентрични кругови.
– Аха. Значи, ако ја данас мало променим себе, на пример, мало будем љубазнија према свима, већ сам почела да мењам себе. Је л’ тако?
– Јесте.
– Онда ће та моја промена утицати на људе око мене. На пример, они према којима сам ја љубазнија постаће и они мало љубазнији према другима или мало боље расположени. А онда ће то њихово расположење утицати на све друге које они буду срели у том дану. Јесам добро схватила?
– Јеси, тако је.
Допала јој се идеја и знала сам да ће о свему озбиљно размислити. Када је дошла следећи пут, рекла ми је да је одлучила да сваког дана учини неко макар сасвим мајушно, добро дело. Помислила сам, није случајно што има анђеоско име… Неке од њених идеја биле су:
– Позајмићу дукс млађој сестри.
– Свима ћу да дозволим да преписују од мене у школи.
– Купићу мами цвет.
– Рећи ћу тати да је цар, он се стварно труди око мене.
– Купићу ужину другарици, она нема довољно новца.
– Јавићу се наставници из основне школе, сигурно ће јој бити драго.
– Нахранићу оно маче у дворишту…
Обе смо знале да ће оно што је започела као договор са собом и са мном, брзо прерасти у навику која се подразумева.
Зашто вам све ово причам баш сада? Зато што хоћу да вас обрадујем. Јуче сам се чула са Анђелом. Зато знам, њено мењање света је још увек у току. И сад нешто мислим… тешка су времена, ни нама нико не брани да јој се придружимо.
Пише: Јелена Холцер, педагог и оснивач Школе за родитеље