Kada tražite dobro u ljudima, onda ga i nađete. Bar tako se ja spašavam od mraka, traženjem i nalaženjem… Tako, pre nekoliko godina sam upoznala Anđelu (17). Pitala me je:
– Šta vi mislite, da li jedan čovek može da promeni svet?
– Pa… ja mislim da može.
– Kako?
– Tako što menja sebe, a svako od nas jeste jedan svet. Onda, te promene u nama utiču i na našu okolinu, menjaju je. Nešto kao kada baciš kamenčić u vodu pa se oko njega naprave oni koncentrični krugovi.
– Aha. Znači, ako ja danas malo promenim sebe, na primer, malo budem ljubaznija prema svima, već sam počela da menjam sebe. Je l’ tako?
– Jeste.
– Onda će ta moja promena uticati na ljude oko mene. Na primer, oni prema kojima sam ja ljubaznija postaće i oni malo ljubazniji prema drugima ili malo bolje raspoloženi. A onda će to njihovo raspoloženje uticati na sve druge koje oni budu sreli u tom danu. Jesam dobro shvatila?
– Jesi, tako je.
Dopala joj se ideja i znala sam da će o svemu ozbiljno razmisliti. Kada je došla sledeći put, rekla mi je da je odlučila da svakog dana učini neko makar sasvim majušno, dobro delo. Pomislila sam, nije slučajno što ima anđeosko ime… Neke od njenih ideja bile su:
– Pozajmiću duks mlađoj sestri.
– Svima ću da dozvolim da prepisuju od mene u školi.
– Kupiću mami cvet.
– Reći ću tati da je car, on se stvarno trudi oko mene.
– Kupiću užinu drugarici, ona nema dovoljno novca.
– Javiću se nastavnici iz osnovne škole, sigurno će joj biti drago.
– Nahraniću ono mače u dvorištu…
Obe smo znale da će ono što je započela kao dogovor sa sobom i sa mnom, brzo prerasti u naviku koja se podrazumeva.
Zašto vam sve ovo pričam baš sada? Zato što hoću da vas obradujem. Juče sam se čula sa Anđelom. Zato znam, njeno menjanje sveta je još uvek u toku. I sad nešto mislim… teška su vremena, ni nama niko ne brani da joj se pridružimo.
Piše: Jelena Holcer, pedagog i osnivač Škole za roditelje