Жена мора да устане сваког јутра, иако ноћ пре тога уопште није ни спавала. Ни много ноћи пре тога.
Једном руком умива своје лице, другом лице свог детета, једном руком пере своје зубе, другом дечије, чешља се на брзу брзину, и истом том брзином провлачи чешаљ кроз локне свог малишана, толико брзо да овај ни нема времена да закмези и завришти.
Облачи себе, своје дете, говори мужу шта да обуче. А ако га видите у шареним, неупареним комбинацијама знајте, жена му је или спавала када је отишао од куће или је у посети код маме.
Жена мора да направи најлепши доручак и да то ради из дана у дан, чак иако је сви минирају и нешто изводе. Не може торта за доручак, без устручавања ће бранити малишану, а ако кмези, хладног гласа, али дрхтавог срца, повисиће тон и почети са убеђивањем зашто је омлет бољи од торте, нарочито ујутру, и како Маца и медвед сада сигурно једу исто то, а торту чувају за касније.
Жена мора своје дете свакога дана водити, (читај носити), у вртић. Дете у једној руци, багер у другој, ранац на леђима, кесе за ђубре испред врата… Чек, чек, муж их није однео. Нека ја ћу. Значи, дете ће морати да држи свој багер и онда буде слика оваква. Дете и багер у једној, ђубре у другој руци, ранац на леђима. Чак и капа на глави, јер ако мама не стави капу неће ни дете, иако је напољу плус десет. А где да ставим кишобран? Ако крене пљусак. Испод мишке руке у којој је ђубре. Крени ти драга пешака, мисли јадна жена, нећеш стати у лифт овако натоварена.
У превозу до вртића, ако питате намргођене јутарње фаце, жена мора и да стоји. Кесе са ђубретом је бацила, сада у рукама има само дете, багер и кишобран. Плус ранац и капу. Но, дивни чика возачи, дивним продорним гласом, ослобађају чак три места за ову маму. И тако сваког дана. Тако да мама може да седи, и да држи своје дете у крилу, или да ако је он већ мало већи, седи сам на свом седисту.
Е сада, ако жена ради, а не чами код куће, затворена у домаћим пословима, она мора све оно горе написано, обучена у уски црни комплет и чизме са високом стиклом. Јер, жена мора да је сређена на послу.
На послу, жена мора да слуша шефа. Да се фокусира и концентрише. Јесам ли искључила ринглу, мота јој се по глави баш за време састанка. Ипак, труди се да буде озбиљна и прати све о чему се прича. Јер жена на послу мора да буде најбољи радник. Да се докаже и покаже. Па шта ако имам дете? То је само плус. Боље ћу радити. Више ћу себе давати. Јер морам. И иако сам сад провалила да су ми чарапе поцепане, мора да ми их је син синоћ исцепао када их је вукао по паркету.
Но, радила не радила, жена мора и углавном стигне, до краја дана да уради следеће. Ручак готов, веш опран, раширен. Све просторије усисане, излуфтиране. Набавка готова, стигла је ова жена и до пијаце и до продавнице и мало је у књижару утекла. Судови чисти. Завесе такође. Наравно, покупила је жена и дете из вртића, и сачекала мужа са посла. Јер време је за ужину, време је за играње.
Жена може да се изгуби на читава два и по минута, док тата купа дете, како би нашла пиџамицу свом дечаку. Јер ако је нема та два минута, плакаће се и вриштати.
Успављивање не сме проћи без ње. Јер ко ће лепше испричати Бамбија него мама? А када бебац после вечере и купања заспе, мора жена средити сав хаос који је у стану остао. Тек када добије дете, жена схвати онај израз – Као да је атомска бомба пала!. И тако, склања аутиће, коцкице, лопте, једним оком и једним ухом прати на телевизији омиљену серију, другим оком и ухом слуша ста јој муж прича…
Онда обавезно мора да бар пет минута ужива у врелој води док се тушира и на крају тог предугог дана, мора жена мало да предахне. Да се одмори. Вала и нека. Заслужила је.
Али, није ту крај. Жена мора да слуша критике. Среди се мало, живни, изађи. Постала си роб куће, роб детета. Тако да жена мора и мало да се среди. Побаца све тренерке и окесављене мајице. Да нађе времена поред свих обавеза и да изађе, да се дружи, да се едукује, да буде информисана. И тада жена опет мора да трпи критике. Додуше од неких других људи. Ша се сређујеш, само скиташ, не посвећујеш довољно времена детету. И мужу. Сто само знаци да жена мора и да балансира. И то успесно.
Некако највише волим када ми маме кажу како је код њих све дивно и сјајно. И муж и дете и свекрва и колеге на послу, и све стижу и никада нису уморне и никада не кукају. Можда оне уствари ниста не морају. Можда је у томе мој проблем. Што мислим да све морам да бих била боља. Можда да ово жена мора, претворим у неко жена може… Па тако да радим само оно сто пожелим…
Мораћу тако, пардон, пробаћу тако.
Пише: Јелена Вучетић
Извор: being-m.blogspot.com