Neobična umetnost vašeg deteta kroz crteže koje ostavlja svuda po kući, nije samo slatka, pomalo čudna ili avangardna – nauka sugeriše da čak i najbizarniji prikazi mogu imati duboku kreativnu nameru.
Visoko na listi neprijatnih društvenih interakcija je trenutak kada vam neko koga i ne poznajete baš najbolje pokazuje besmislene crteže svog malog deteta, a da ste vi pri tome psiholog koji u njima može pronaći nešto više. Posmatrač bi mogao pomisliti da je taj crtež umetnost – ili da je barem činjenica postojanja crteža – slatka. Takođe mogli bismo pomisliti da je crtež smešan, a ponekad i zastrašujuć. U oba slučaja, uobičajena reakcija je osmeh i pitanje: „Šta bi to trebalo da bude i šta bi to trebalo da predstavlja?“
Na kraju krajeva, ove dečije kreacije u vidu crteža retko kada izgledaju kao nešto potpuno prepoznatljivo ili „stvarno“. Moguće je otkriti kada upitamo roditelje da je detetu na pameti bilo nešto iz sećanja na neki objekat ili predmet – te tako neki crteži mogu imati poprilično mračno značenje iako ne deluju tako, a neki mračni crteži mogu imati poprilično pozitivno značenje.
U svakom slučaju, posmatrači crteža imaju tendenciju da se smeju ovakvim stvarima kao dečjem nestalnom umetničkom procesu. Međutim ako crtež deluje ljutito ili mračno, mogli bi da se zabrinu o tome šta to znači.
Ali stručnjaci kažu da se ovi odgovori oslanjaju na zastarelo razumevanje dečijeg crteža. Počevši od 20. veka, psiholozi su imali tendenciju da pretpostavljaju da je dete dostiglo visok nivo razvoja crtanja ako je moglo nešto da prikaže realno. Tvrdili su da kada dete nacrta nešto jednostavnog izgleda, poput ljudske figure u stilu „punoglavca“ – neku vrstu kružne glave sa rukama i nogama koje vire iz nje (i, obično, bez torza), to je uobičajeno u dečijem crtanju — to je bilo zbog pogrešne predstave deteta o tome kako je, recimo, ljudsko telo organizovano. Crtež sa apstrakcijama ili neobičnostima? To je značilo da dete nije sasvim razumelo objekat koji pokušava da prikaže. Ili, prema kasnijim teorijama, to je jednostavno značilo da nije znala kako da realno predstavi stvari (čak i ako je razumela kako stvar izgleda u stvarnom svetu). Ali danas, sve veći broj psihologa sugeriše da je greška sagledati bilo koji crtež koji ne izgleda „stvarno“ kao inferioran ili pogrešan.
Dok se posmatrači obično slažu da postoji faza u kojoj većina dece teži realističnom prikazu na svom crtežu, mnogi psiholozi tvrde da u ranijim fazama crtanja deca ne razmišljaju o realizmu. Uzmite, na primer, način na koji deca imaju tendenciju da razbacuju predmete na nezgodnim mestima na svojim crtežima; mogli bi nacrtati kuću u levom uglu stranice, a zatim put do kuće koji nekako stoji iznad nje. Ali to ne znači da ne razumeju kako ove scene izgledaju u stvarnom svetu, kako kažu neki stručnjaci; umesto toga, dete više brine o postizanju svojevrsne vizuelne ravnoteže između objekata. Njihov cilj je, na kraju, da stvore nešto što će imati smisla za osobu kojoj to pokažu. Oni pokušavaju da nacrtaju vizuelni ekvivalent, nešto što je čitljivo, nešto što će neko drugi razumeti.
U stvari, ponekad deca više vole da nacrtaju nešto na određeni način čak i kada znaju da to „treba“ da izgleda drugačije, ili čak i kada su u stanju da realnije nacrtaju objekat. Postoji veliki broj slučajeva u kojima su deca objasnila da su čoveka nacrtali kao punoglavca zbog toga što vole tako da crtaju čoveka, iako znaju da on ne izgleda tako. Međutim mnoga deca će ponekad da crtaju ljude kao punoglavce jednostavno zato što su u žurbi i žele da nacrtaju gomilu njih. Dakle važno je da ispitate i kontekst stvaranja crteža, te da upitate dete – naravno potpuno spontano, bez osude, bez skrivenih intencija– kada je to nacrtalo i šta to treba da znači.
Poslednjih decenija, naučnici su otkrili da razvoj dečjeg crteža može dovesti do bezbrojnih destinacija – uključujući oblike „nerealnog“ prikaza poput mapa, grafikona i simbola. Ove i ovakve destinacije ili prikazi se mogu razlikovati u različitim kulturama.
Poznat je na primer slučaj iz 1930-ih o detetu australijskih Aboridžina koje su odgajali evropski doseljenici i koje je odraslo crtajući kulturno poznate predmete iz nove zajednice kao što su kuće i vozovi; Međutim, kada se ponovo ujedinio sa svojom zajednicom Aboridžina, počeo je da crta koristeći simbole kao što su krugovi i kvadrati, koji su bili uobičajeni kulturni oblici izražavanja u njegovoj zajednici. Ako su ispitivanja iz toga vremena bila tačna, onda ono što bi posmatraču moglo izgledati kao prelazak sa sofisticiranijeg na manje sofisticirani crtež zapravo je samo slučaj da dete uzima inspiraciju iz drugačijeg skupa kulturnih simbola, a možda i iz drugog skupa očekivanja od odraslih u njegovom životu na ono što se smatra dobrom umetnošću. Ne postoji ništa neizbežno ni u jednom od stilova kao u krajnjoj tački razvoja crteža. U jednoj kulturi cilj je realističan prikaz; u drugoj kulturi, to je apstrakcija.
Teorije o tome koliko su kulturno konstruisane dečije navike crtanja zaista variraju u velikoj meri, ali stručnjaci se slažu da su suptilne kulturne razlike pronađene u dečijoj umetnosti širom sveta. Japanska deca, na primer, poslednjih godina crtaju ljudske figure sa licima u obliku srca i velikim očima, za šta neki kažu da je to zahvaljujući uticaju manga stripova.
Roditelj bi mogao da stavi crteže svoje dece na frižider iako je na crtežu čitava porodica prikazana kao da su punoglavci ili “čičagliše”, ali to je iz ljubavi prema svom detetu, a ne prema slici koja izgleda fanki. Međutim za mnoge ljude je takva dečija umetnost zapravo poprilično izuzetna. U stvari, odrasli apstraktni umetnici kao što su Robert Motherwell i Paul Klee bili su inspirisani dečijim crtežom. Posmatrači su pronašli slične obrasce u modernoj apstraktnoj umetnosti i dečijem crtežu; jedan primer je „rendgenski” crtež, ili crtež na kome je „unutrašnjost” osobe vidljiva (kao beba prikazana u stomaku žene). Poznato vam je da će pojedini ljudi danas za moderno slikarstvo ili apstraktno slikarstvo reći to da je njihovo dete talentovanije od slikarskog dela slikara kojeg posmatraju. Međutim umetnici nekad upravo imitiraju taj dečiji odnos prema apstraktnom.
Poznato je na primer da su slikarska dela čuvenog Pabla Pikasa na početku njegove karijere bila hiper – realistična. Kako se njegova karijera razvijala i kako je našao svoj umetnički pravac “kubizam” ona su postajala sve apstraktnija i apstraktnija, a uz to i nekako dečija i naivnija. Na to je i sam Pikaso odgovorio da mu je trebalo dosta vremena da nauči tehniku – odnosno realistični prikaz, a da potom počne da krši pravila i da stvara nešto autentično i novo što nalikuje dečijem – što je suštinski bio vrhunac njegovog stvaralaštva. Sličan je princip u našem seoskom ili naivnom slikarstvu, slikara koji nemaju formalno umetničko obrazovanje ali su imali talenta. Tako možemo naići na prikaze seoskog života ili ljudi sa sela koji imaju ogromne šake koje jesu naivno predstavljene, ali kao simbol pokazuju veliki rad koji ih je načinio takvima.
Sve ovo sugeriše da dečiji oblici i figure ipak nisu toliko pojednostavljeni – ono što se odbacuje kao jednostavnost može umesto toga biti stepen mentalne slobode za kojim mnogi apstraktni umetnici čeznu da ponovo stvore. Deca bi mogla biti otvorenija za igru sa predstavljanjem nevidljivih stvari poput zvuka i emocija, jer još nisu ograničena ograničenjem prikazivanja samo vidljivih subjekata koji su karakteristični za tradicionalnu zapadnu umetnost.
Naravno, umetnički apsurdi male dece često se svode na činjenicu da su deca, da njihove tehničke sposobnosti nisu dovoljno napredne. Mnogi naučnici upozoravaju na precenjivanje umetničke sofisticiranosti dece; bilo kakve sličnosti sa radovima briljantnih apstraktnih umetnika su samo srećni slučajevi, kažu oni. Međutim naravno ne treba isključiti ni tu mogućnost da je vaše dete možda neverovatno talentovano za slikarstvo kao umetnost.
Srećna nesreća ili umetničko čudo, priznanje da mala deca nemaju toliko namere da naprave realističan prikaz pomaže da se pokaže šta im znači iskustvo crtanja. Za mnogu decu, crtanje je uzbudljivo ne zbog konačnog proizvoda do kojeg vodi, već zato što mogu u potpunosti da žive u svetu svog crteža nekoliko minuta (i onda odmah zaborave na to nekoliko minuta kasnije). Odraslima je možda teško da se povežu sa ovom vrstom prolaznog iskustva celog tela. Ali mogućnosti za samoizražavanje koje pružaju crteži imaju važnu, čak i terapeutsku, vrednost za decu.
Čak i jednostavne škrabotine za decu imaju nekog smisla. Dok se nekada mislilo da deca škrabaju samo da bi iskusila fizički osećaj pomeranja ruke duž stranice, sada se pokazalo da kada deca škrabaju… oni predstavljaju sebe kroz akciju, a ne kroz slike. Na primer, dete može da nacrta kamion tako što brzo pravi liniju preko stranice i imitira zvuk kamiona poput “žrrrrr”. Iako završni crtež ne izgleda kao kamion, iako on nema svoju putanju…imitacija zvukova kamiona i njegovog kretanja pokretima ruku za dete predstavlja kamion. Odnosno dete pokušava da predstavi kamion kroz akciju. Na neki način imate crtež spojen sa simboličkom igrom.
Naravno iako je ovaj tekst nazvan šta znači crtež mog deteta, to vam ne možemo reći. Upravo iz razloga što njegov stvarni smisao zna samo dete koje ga je nacrtalo, a sa druge strane zbog toga što je svaki dečiji crtež često nešto što je van šablona i ne može se univerzalno tumačiti. Za jedno dete su tri crte ukoso možda trava pod vedrim nebom, dok bi za drugo dete takav isti crtež značio brzo voženje automobila. Ukoliko želite da saznate smisao crteža, pitajte svoje dete šta crtež za njih prestavlja ili sedite pored deteta dok crta i posmatrajte ceo proces crtanja – možda će vam se po zvukovima i igri tokom crtanja značenje samo kazati.
Izvor: digitalni-psiholog.com