Pojam «helikopter roditelji» označava suviše zaštitničke roditelje koji bez prestanka budnim okom prate svoju decu. To su roditelji koji žele da svoju decu poštede svih neugodnosti na koje ona mogu da naiđu.
Šta znači biti «helikopter» roditelji?
Pojam helikopter roditelja dolazi iz SAD-a i Kanade, a koristi se kako bi opisao roditelje preterano prisutne u životima svoje dece. U najboljem slučaju, oni su izrazito angažovani u školsko postignuće svoje djece, veoma bliski sa njima i dobri savetnici koji im pomažu da prebrode teške životne periode. Međutim kratak je put od angažovanog do opsednutog roditelja…
Helikopter roditelji ne znaju da zastanu i naprave granicu, ne mogu da ocene kada je vreme da prestanu da štite i vraćaju svoju decu u neke ranije razvojne faze. Na neki način oni lete nad njihovim glavama i nastoje odagnati i najmanju teškoću ili problem na koje bi mogli naići njihovi potomci.
Helikopter roditelji misle da njihova deca, bez obzira koliko imaju godina, stalno imaju potrebu za njima. Jako su prisutni u njihovim životima, utiču na njihove izbore i ne ostavljaju im mnogo prostora za slobodno odlučivanje.
Kako su nastali helikopter roditelji?
Poreklo ovog fenomena je vezano za kulturološko, socijalno i ekonomsko stanje društva u kome živimo…
Današnje porodice sve česšće se odlučuju na sve manji broj djece, pa samim tim je i pritisak veći.
Živimo u društvu opterećenom perfekcionizmom.
Danas roditelji osećaju obavezu da deci priušte sve najbolje… najbolji raspust, najbolje obrazovanje, idealno detinjstvo, itd., te ne ostavljaju prostor za greške koje bi njihova djeca mogla da počine zato što nešto još uvijek ne znaju i treba da nauče. U odlučivanju se koriste ličnim iskustvom odrasle osobe kako bi donijeli najadekvatnije odluke za budućnost svojih potomaka. Ovo preterano ponašanje je neka vrsta negiranja stvarnosti i uljepšavanja slike svijeta u kojem živimo.
Sve kompetitivnije tržište rada i sve neizvjesnija budućnost za sve, na ovaj način se negira. Roditelji od silne želje da pomognu nastoje da svojoj deci prisušte sve najbolje, a istovremeno ih ne pripremaju za ono što ih čeka sutra.
Paradoks je da helikopter roditelji gotovo celi život posvećuju što adekvatnijoj prirpremi dece za tržište rada (što bolje obrazovanje, što više vannastavnih aktivnosti, što kvalitetnije bavljenje sportom, itd) za koje upravo ta djeca bivaju apsolutna nespremna jer im je kroz celi proces ”helikopterisanja” oduzeta SAMOSTALNOST!
Koje su posledice po dete?
Ova vrsta roditeljstva nameće niz problema za decu koja su bila odgajana na ovaj način…
Ova deca prije svega nisu naučila da budu samostalna, nisu naučila da budu odgovorna i da preuzimaju odgovornost za svoje postupke i ponašanja, nisu naučila da prihvataju nauspehe, niti da budu sama. Pored toga, nisu u stanju da donose samostalno odluke koje se tiču budućeg života bez upliva svojih roditelja.
U odraslom dobu djeca koja su imala ovu vrstu vaspitanja su sklonija hroničnoj depresiji usled nedostatka tolerancije na frustracije.
Izazov za helikopter roditelje: naučiti poverenje
Neophodno je rešiti se iluzije da možemo sve kontrolisati u životu djeteta. Roditelj treba da bude spona između realnosti i deteta, naravno da je prirodno željeti zaštititi svoje dijete, ali istovremeno je neophodno naučiti ga da bude odgovorno i samostalno imajući poverenja u njega. Umesto helikoptera, zar nije mnogo bolje biti neprimjetna letillica… roditelj koji pomaže detetu da razvije samostalnost i koji je prisutan i dobronameran, koji prati i štiti, ali samo u posebnim prilikama?
Jasna Dragišić, psiholog