Nije potrebno da više budeš dobar dečak. Dovoljno je da prihvatiš da si odrastao i odgovoran za svoj život.
Ljudi koji dolaze na terapiju često nemaju ideju, pa ni pomisao da njihovim sadašnjim problemima vladaju strategije iz detinjstva.
Oni se po pravilu slabo sećaju detinjstva.
Ponekad pomislim: hvala Bogu na mehanizmima odbrane poput poricanja, potiskivanja i normalizacije, jer su ih zaštitili dok su bili mali.
Nisu ti ljudi svesno izabrali te mehanizme odbrane, već je njihova porodična stvarnost bila takva da se psiha morala odbraniti na neki način. Ranjivost se morala zaštititi bilo čime, pa i obmanom. U srcu ranjivosti nalazi se strah, patnja, izdaja, bes, bespomoćnost, panika, sažaljenje, ozlojeđenost…
Ali ti mehanizmi nastavljaju da vladaju njihovim ponašanjem i kad odrastu, i tako oni i kao odrasli imaju velike distorzije (iskrivljenja) realnosti, a te distorzije štite ih od kontakta sa ranjivošću.
Pružiću jedan kratki prikaz iz seanse u kome se jasno može uočiti kako se u disfunkcionalnoj porodici koja je dugo krila tajnu, distorzira slika stvarnosti klijenta, i kako iskrivljen pogled nastavlja da izobličuje i svakodnevne situacije.
Klijent, mladić u dvadesetim, govori kako ima vrlo nisko samopoštovanje i kako nikome ne može da kaže NE, ni šefu na poslu koji ga opterećuje, ni majci a ni devojci.
– Sećam se samo da me mama zvala starmalim. Ona me je pohvaljivala, pred svima. Govorila je ‘Ne znam šta bi bilo bez tebe’. Bio sam ponosan što sam najvažniji u porodici. Tada sam osećao da vredim.
– Aha. A gde je bio tata?
– Na brodu. Kasnije, sa 20 sam saznao da je bio u zatvoru.
– Uh. Zbog čega?
– Ne znam. Majka je govorila da ga nikad ne pitam, da mu je to bolna rana.
– Jesi li?
– Nisam. Kad se vratio, bili smo stranci. A i nisam više živeo s njima, studirao sam tada.
– Gde je tata bio u zatvoru?
– Zamislite, u istom mestu u kome smo živeli.
– I mama ti nije dala da ga vidiš.
– Nije. Vidite, plašila se da ćemo se ja i sestra istraumirati.
– A da li si želeo da ga viđaš?
– Želeo? Sanjao sam o tome! Možda mi je tako teško pao susret s njim. Vratio se, ali nije to bio čovek s mora, bio je to slomljen čovek. Ni on ni ja nismo znali kako da razgovaramo. Nažalost, nakon godinu dana je umro.
– Dakle, mama je od tebe i sestre punih 10 godina krila da je tata u blizini.
– Kako to mislite? Ona nas je štitila.
– Ona je verovala u to. Ali, zar tih 10 godina nisu ukradene godine za tebe? Mogao si viđati tatu. Istina – u zatvoru ali onda on ne bi bio stranac za tebe.
– Da. Imao sam samo utisak da sam ga imao. Mama je pisala pisma, već sa 16 sam uočavao da je to njen rukopis. Njen jezik. Ali sam ipak nastavio da verujem da je tata tamo negde.
– Dok to pričaš razmišljam koliko je ta pozicija: da brineš o mami i sestri uticala na tebe. Bio je to veliki teret.
– Prevelik! I nakon što je tata umro, majka je dobila dijabetes i ja sam odustao od studiranja.
– A šta je bilo sa tvojim ljubavnim životom?
– Imao sam devojku. Milicu. Lepo joj je i pristajalo ime. Zaista je bila mila.
Ne licu mladića pojavio se osmeh.
– I kako je ta veza izgledala?
– Lepo. Nju sam najviše voleo. Ali zbog obaveza oko mame i pregleda lekara, i mog posla u autoperionici…nije bilo prilike da produbimo odnos.
– Nije, očigledno. A šta je ona očekivala od tebe?
– Kao i svaka devojka: pažnju. A posle godinu dana predložila je da živimo zajedno. Ja prosto nisam mogao, nisam mogao da ostavim mamu, nisam mogao da joj se suprotstavim…i otišla je za drugi grad.
– Ali ti si došao i sada zbog sličnog problema.
– Da. Sad imam Draganu. Ona je čak pristala da živi sa mnom i mamom. Ali njih dve se ne slažu.
– Kako to?
– Obe su tvrdoglave. Mama ne voli da bilo ko sem nje kuva. Ni da sprema stan. Dragana sredi, ali mama nije zadovoljna. Došlo je dotle da me Dragana ucenjuje: da odem od mame i da iznajmimo stan ili će me ostaviti. Eto zbog toga sam i došao.
– Mama dakle može da kuva.
– Da.
– A može i da sređuje stan.
– Očigledno.
– Pa zašto ti onda uporno odlučuješ da ostaneš s njom?
– Plašim se da bi mama bila usamljena.
– Gorane, tokom tvog odrastanja naučio si da tvoje potrebe želje i osećanja nisu važni. Osećao si da si važan samo kad bi se našao majci. Ona je to pohvaljivala. Ti si praktično bio postavljen u poziciju da majci budeš partner. Iznutra, ko zna šta si zapravo osećao. Verovatno veliki bol i pritisak. Neprirodno je da dete zauzme tako važnu ulogu koja je inače rezervisana za odrasle. Sad bih da te podsetim. Ovo je prosta realnost. Ti više nisi mali dečak koji nema drugi izbor nego da se prilagodi volji drugih odraslih. Sada si slobodan. Mama može i sama.
– Jao, ali presvisla bi bez mene!
– Otkud ti ta ideja?
– Tako ona govori.
– Govori ona i tako te ucenjuje. Svi odrasli ljudi, kada odrastu imaju pravo da zasnuju svoju porodicu. Majka je odrasla. Neka sebi nađe društvo.
– To će biti teško. Niko ne trpi nekoga ko stalno pridukuje, kritikuje i priča negativno.
– Stvarno? E pa ja vidim da ima neko ko hoće.
– Ko?
– Pa ti.
– Ali ja sam joj sin.
– Jesi. Ali nemaš više 9 godina. Ni 16. Imaš 29. I imaš pravo na samostalan život sa svojom devojkom.
– Imam?
– Šta, treba ti odobrenje?
– Čini se tako…
– To je zato što si naučio da slepo veruješ autoritetu. E pa, da znaš, pravi autoritet si ti i na tome ćemo raditi na terapiji…
– Ja?
– Da. Nije potrebno da više budeš dobar dečak. Dovoljno je da prihvatiš da si odrastao i odgovoran za svoj život.
– Hoću li ja to moći?
– Kad si sa 9 mogao da budeš starmali, sad kao odrastao slobodan si da budeš odgovoran za sebe. Nije pitanje da li ti to možeš, nego da li hoćeš. A da bi otkrio šta hoćeš, poradićemo na tvom ranjenom detetu.
Biljana Ćulafić, pedagog i psihoterapeut
Izvor: Detinjarije