Neki roditelji od svoje dece zahtevaju stvari koje su daleko iznad njihovih mogućnosti. Ovakvim svojim ponašanjem kod deteta izazivaju osećaj da će svaki put kada započne neku aktivnost doživeti neuspeh. Ideja o neuspehu i misao o mogućem pritisku koji će roditelji vršiti nakon tog neuspeha izaziva kod deteta osećaj koji može da dovede do bunta protiv roditelja, ili ako se dete povuče, do pojave stida, savetuje Ljiljana Filipović porodični psihoterapeut, Psihološko savetovalište „Filipović“.
Vaše dete je kod kuće slobodno i veselo, ali u društvu lako pocrveni i krije se iza vas. Dok su sasvim mali to deluje simpatično, ali kasnije stidljivost može da preraste u ozbiljan problem. Stidljivost se u ponašanju deteta primećuje kroz nedostatak hrabrosti i oklevanje da nešto izgovori ili učini u novim situacijama. Dete koje se stidi ima unutrašnji doživljaj da ga okolina ne prihvata, što u njemu intenzivira osećanje nelagodnosti. Ponašanje stidljivog deteta se menja, ono se povlači i postaje pasivno u želji da izbegne neprijatnost. Adekvatne reakcije roditelja na pojavu ovog osećanja zavise od same situacije i senzibiliteta deteta. Ispravan pristup može da spreči nastanak telesnog poremećaja u vidu crvenjenja, blagih govornih smetnji do mucanja i depresije.
Kako kaže Ljiljana Filipović, porodični psihoterapeut iz Psihološkog savetovališta Filipović, stidljivost treba posmatrati kao naučenu i kao poseban fenomen. Naučena stidljivost se odnosi na učenje socijalnih standarda ponašanja povezanih sa rodnim ulogama dečaka i devojčica od najranijeg detinjstva. Deca se uče tome da je sramota obnažiti se, psovati i tome slično i tako stiču naučene standarde ponašanja zbog kojih mogu da se stide. (više…)