„Ах та данашња деца и данашње генерације, у „моје време“ то није било тако, деца су више поштовала старије, више су се играли, били срећнији и задовољнији. Данас седе испред рачунара, таблета, висе на друштвеним мрежама уместо да се друже напољу са својим вршњацима“. То су реченице које је сваки родитељ чуо ко зна колико пута. Али да ли је баш тако? Да ли данашња деца живе лошије и неквалитетније од неких ранијих генерација у интервјуу за Буку открива проф. др. сц. Гордана Буљан Фландер, директор Поликлинике за заштиту деце града Загреба која се већ тридесет година своје каријере бави децом.
Какво је детињство наше деце данас?
Детињство је посебно динамичан и важан период у нашим животима. У детињству учимо све о свету који нас окружује, односима с људима и нама самима. Бити дете у савременом друштву у неким аспектима је исто као раније, а у неким аспектима битно је другачије. Оно што остаје исто дечје су потребе за љубављу, сигурношћу, структуром, вођством, уважавањем, поверењем, игром, истраживањем – деца се рађају једнака као у прошлим генерацијама. Оно што се променило је друштво, технологија, односно околина у целини и јасно је да те промене утичу и на дечји развој.
Често чујем критике старијих генерација на рачун „данашње деце“ или „данашњих породица“. Истина је да нас савремени начин живота понекад усмерава према каријери и бројним активностима и тиме имамо мање времена потпуне посвећености породичном животу и деци. Истина је да се деца могу мање слободно играти на улици него пре, да су често пред малим екранима, мање активна него што су то биле њихове баке и дедови. Истина је да су деца више него раније оптерећена академским постигнућима и бројним ваннаставним активностима. Међутим, исто тако је истина да се дечја права унапређују и поштују више него икад пре. Истина је да је друштво више сензибилно на проблематику злостављања, занемаривања, израбљивања деце, да се више уважава дечји глас и гледа се најбољи интерес детета преданије него раније. И у том подручју постоји још велики простор за напредак, али данашње друштво већ сада чини пуно за децу. То је смер у којем треба наставити.
Свако дете је појединац за себе, као што је и свака породица. Тешко је говорити о детињству све данашње деце. С једне стране је лакше, с друге стране је теже бити дете и родитељ у савременом друштву. Међутим, млади нам враћају оно што им нудимо и уз адекватно васпитање и бригу данашња деца могу имати једнако срећно и безбрижно детињство као деца неких прошлих времена.
Јесмо ли некад били паметнији када је реч о деци и њиховом васпитању?
Некад смо имали другачије васпитне методе и погледе на децу. Савремена схватања одгајања и детињства заснивају се на научним истраживањима и клиничкој пракси. Верујем да ћемо напредовањем струке бити све „паметнији“ јер ћемо имати више знања и искуства. Међутим, постоји разлика између онога што као психолози знамо и онога што као друштво чинимо. Многи људи нису упознати са савременим спознајама у подручју дечјег развоја и васпитања. Одговорност стручњака који се баве децом је едуковати ширу јавност у том подручју.
Осим самог знања, важна је и мотивација да то знање применимо у свакодневном животу. На пример, опште је познато да је пушење штетно за здравље, а људи и даље пуше. Исто можемо применити на васпитна питања. Постоје одрасли који су чули да је лоше физички кажњавати децу, али из неког разлога нису мотивисани да промене своје понашање. Одговорност стручњака је у таквим ситуацијама заштитити дете, санкционисати починиоце али и научити родитеље зашто је физичко кажњавање штетно, понудити им алтернативне поступке и пратити њихов напредак.
Све накупљено знање о васпитању деце није посебно вредно ако живи само као слово на папиру научних радова. Верујем да смо данас паметнији него икад пре, али ту памет треба адекватно користити у најбољем интересу деце.
Застареле методе одгајања ипак још користимо, како их савладати?
Некад се веровало да је у реду или чак пожељно кажњавати децу ударањем, шибањем, викањем, вређањем и слично. Међутим, та времена су далеко иза нас, исто као што би требала остати таква понашања. Тешко ми је говорити да су то били васпитни поступци, с обзиром на то да их данас сматрамо неадекватним поступањем према деци, а у неким случајевима злостављањем. Можемо прихватити да су људи радили најбоље што су знали, што није оправдање, али је објашњење неких поступака.
Нажалост, и данас бројна деца доживљавају злостављајућа понашања од стране својих примарних старатеља. Према истраживању Поликлинике за заштиту деце и младих града Загреба (2006), готово трећина деце у Хрватској доживела је елементе физичког злостављања у породици, а готово половина доживела је елементе емоционалног злостављања. То су поражавајући подаци и треба да се запитамо шта можемо променити. Као што сам већ споменула, знање о штетности таквих поступака имамо, знање о томе што се може другачије такође имамо и сада га треба превести у практични живот.
На том путу јако нам је важна законска регулатива, едукација шире јавности, подршка деци и породицама од стране институција и невладиних организација и постављање нулте толеранције на насиље у сваком сегменту друштва.
Све чешће смо сведоци ситуација на улици или продавници када родитељи покушавају умирити расплакано дете тако што му нешто купују или дају мобилни телефон или таблет да га смире. О чему се ту заправо ради, размаженој деци или је у питању нешто друго?
Лако је пребацити одговорност на дете и назвати га размаженим. Међутим, запитајмо се како је дете усвојило такве навике и понашања. Одговор лежи у дететовој околини, односно начинима реаговања одраслих на дечје жеље, потребе и осећања. На пример, деци у куповини може бити досадно, напорно, могу се препасти великог броја људи, могу пожелети неку предивно упаковану играчку или слаткиш, могу осетити наглу потребу да оду у тоалет, могу бити поспана, може им недостајати недељена пажња родитеља који у том тренутку тражи омекшивач за веш… Разлози зашто се деца расплачу у продавницама су бројни, али разлог сигурно није у томе што је дете по природи размажено.
У том тренутку родитељи могу осећати стид, нелагодност и љутњу на своје дете које „прави проблеме“ на јавном месту. Како би умањили сопствену нелагодност, склони су да удовоље дететовим захтевима, само да би се оно смирило и да би атмосфера опет била привидно угодна. Таква потреба родитеља сасвим је природна и разумљива, међутим у интересу детета и њиховог односа је издржати и покушати реаговати другачије.
Како поставити границе?
Тешко је говорити о постављању граница у једној изолованој ситуацији јер се однос родитеља и детета гради на свакодневном нивоу. Родитељ који познаје своје дете у већини ситуација може проценити хоће ли дете издржати за њега потенцијално тешку ситуацију. На пример, дете од две године које има потешкоћа с одржавањем пажње и мировањем, сигурно није мудро водити у вишесатну новогодишњу куповину поклона. Такве ситуације боље је избећи јер се пред дете унапред поставља очекивање којем није дорасло и које неће моћи остварити, што може фрустрирати и родитеља, и само дете.
Даље, родитељ који познаје своје дете у већини ситуација може претпоставити дететову тренутну потребу или је сазнати од детета. Ако дете жели чоколаду и због тога плаче у продавници, његова стварна потреба може произлазити из глади, умора, осећања напетости, осећања тренутне занемарености и тако даље. Родитељ може чучнути поред детета, нежно и чврсто га ухватити за руке, погледати га у очи и разговарати с њим о томе. Ван акутне ситуације у којој дете плаче у продавници, добро је комуницирати о томе зашто се иде у продавницу, колико ће то трајати, која понашања се очекују, која понашања нису пожељна, шта дете може купити, које су последице пожељног, а које непожељног понашања и тако даље. Важно је бити искрен, упоран и доследан у одржавању оваквих договора како би дете стекло осећај структуре, граница, поверења и сигурног вођства одраслих.
Свакако је битно похвалити дете за адекватно понашање. Често почнемо узимати здраво за готово кад је дете „добро“ и сматрамо да се то подразумева, а пажњу поклањамо непожељним понашањима. Пажња родитеља деци је најбоља награда, макар та пажња била негативна. Ако научимо децу да добију пажњу кад су се потрудила и кад су се лепо понашала, она ће настојати задовољити своје родитеље и неће имати толику потребу привлачити пажњу у негативном контексту. Ако родитељи знају да је, на пример, таблет детету јако забаван и битан, могу га користити као награду, а не као начин умиривања детета које плаче. На тај начин дете учи да се лепе ствари заслуже лепим понашањем и природно има потребу тако се понашати уместо на начин описан у вашем примеру.
Доста често чујемо родитеље који су преосетљиви када је ријеч о дечјим играма, од онога немој пасти до немој скакати. Је ли то добро за развој детета?
Напредовањем у моторичком смислу, дакле кад се почне самостално кретати, дете према нормалноме развојном процесу има све јачу знатижељу и жељу за истраживањем околине. Природно је да су родитељи забринути за сигурност детета и да га настоје заштитити. Међутим, постоје бројни начини како се то може учинити. Можемо пажљивије бирати места која посећујемо с дететом. Ако дете воли да провлачи ручице кроз ограду на тераси, одаберемо ресторан у којем нема такве ограде или седнемо унутра. Ово важи за малу децу, до отприлике три године старости. Она немају довољну когнитивну зрелост за повезивање узрока и последица неког понашања. Тако мало дете не можемо никако размазити нити га кажњавањем научити важним лекцијама. Дете је по природи разиграно и знатижељно, а родитељски страх, ударци, викање или казне за истраживање доживљава јако озбиљно. Усваја поруку да оно није вредно ни способно, да је свет опасно место и да је нормално да му они који га воле наносе бол.
Да ли је лакше постићи договор са старијом децом?
Са старијом децом лакше је договорити нека правила понашања и последице понашања. Важно је да је детету јасно што од њега очекујемо и да му понудимо забавне активности којима се сме бавити. Ако дете доведемо у парк и не дозвољавамо му да се игра на тобогану, љуљашкама, клацкалицама због страха од повреда или заразе, шта ће дете у парку? Биће му досадно, постаће раздражљиво и могуће је да ће се побунити против постављених правила.
Када се обраћамо детету желећи да га на нешто упозоримо, добро је то урадимо на одређени начин. Уместо узнемирене мајке која преко парка виче: „Брзо престани с тим, пашћеш!“, дете је склоније послушати мајку која мирно и сигурно каже: „Сада ћемо престати с тим јер би могао пасти. Уместо тога идемо да радимо нешто друго што је јако забавно и свидеће ти се“. Уз то ће се осећати сигурније у свету око себе и научиће се опрезу без претераног страха који би га могао парализовати. Ако дете сигурно и слободно истражује околину, а свако мало долази код нас да би вам показало што је ново открило или да би вам поставило неко питање, знајте да сте на добром путу.
Осетљиви смо и када говоримо о исхрани детета, све је некако под будним оком родитеља. Зашто?
Родитељи воле своју децу и желе најбоље за њих. Усуђујем се рећи да смо бомбардовани разним саветима о томе како треба живети, између осталог и како треба хранити децу. Чула сам од пуно мајки да се осећају као лоше мајке када чују своје пријатељице или колегице које деци праве само биолошки узгојену храну, које вагају сваки грам како би дете имало уравнотежену исхрану и прате тачна упутства када дете треба да сиса, када му дати ужину, када вечеру и тако даље. Наравно да је правилна исхрана важна, али у свему треба имати меру.
Дете најбоље осећа своје потребе. Родитељ најбоље осећа своје дете. Осим у случају неког медицинског проблема, што је важно проверити ако родитељи примећују забрињавајуће знакове, дете ће знати када је гладно и сигурно неће умрети од глади. Новорођенче ће плакати када тражи млеко и добро је поштовати његов ритам, а не будити бебу јер смо прочитали у неком приручнику да је треба подојити тачно свака три сата. На тај начин родитељ прати дете и оставља га с поруком да је способно за самосталну регулацију својих потреба и осећања.
Касније у животу детета његова исхрана највише ће зависити од исхране блиских одраслих фигура у породици. Ако цела породица једе грашак, јешће га и дете. Некад ће исказивати невољност, али доследност и сигурност целе породице пресудна је у таквим тренуцима. Проблем се јавља када тражимо од деце да се здраво хране док родитељи једу нездраву храну и слаткише, што је детету такође примамљивије. Као и свако друго понашање, правилна исхрана се учи, а деца најбоље уче опажањем себи важних одраслих особа (углавном родитеља).
Да ли се све то дешава и зато што је у целом региону евидентан драстичан пад друштвене бриге за децу?
Не бих рекла да не бринемо о деци, али везано за претходна питања, као да бринемо о површнијим стварима кад су деца у питању. Лакше је бринути да се дете не повреди на игралишту или колико је спанаћа појело, него о његовом емоционалном свету, доживљају себе и света. Родитељи су често преплављени својим пословима, финансијским проблемима, бригом о својим родитељима и тако даље, да се не стижу посветити деци онолико колико би желели.
Истраживања показују да није пресудно апсолутно време које родитељи проведу с децом, него квалитет и доследност проведеног времена. Саветовала бих свим родитељима да издвоје барем пола сата дневно за квалитетну игру и дружење са својом децом, у шта не можемо убројити учење, писање задатака, куповину и слично. У том времену родитељи би требало да буду потпуно посвећени детету, слушају га, разговарају, показују му љубав, нежност и уживање у његовом друштву. Неке егзистенцијалне ствари свакако су важне, али ни родитељи ни деца једног дана неће памтити је ли суђе било опрано сваки дан, а овакве успомене обогатиће њихов свет заувек.
Извор: Родитељи