Што се зимнице тиче, купили 12 тегли ајвара, у просеку нам једна траје по два дана, дакле појешћемо их пре Аранђеловдана, шљиве скупљала нисам, дакле – палачинке само с еурокремом, купус ако ставимо – ставили смо. Ако не – послужиће и онај вакумирани из Максија. Рођена баба ми сваке ноћи долази у сан и говори:
– А камо туршија…? А шарена салата…? А печене паприке? Корнишони? Боранија…?
– Јој баба, знаш да боранија повуче онај мирис из замрзивача, то нико после не једе….
– Јели сте док сам ја била жива.
– Јели смо, баба, што смо морали.
– Аха, све сам вас мотком терала. Ал’ добро сад… А што ми побаца ‘нолке празне тегле…?!
– Па за шта ће ми…?
– Могла си да их сачуваш. Не ишту ти хлеба. А чарапе плетене – купујеш на пијаци…? Ја сам моје крпила по сто пута.
– Па шта ћу, баба, не знам ти ја то с крпљењем….
– Дабоме да не знаш. Зато вам и јесте тако.
– Како…? Шта нам то фали?
– Не вуци ме за језик. И не разговара се тако с бабом. Срам те и стид било. Јоргане да не осунчаш по годину дана…? Кад си ми задњи пут опрала ону хеклану завесу у кујни…? И чујем да ми миш пландује у шамизету… Испод тапета ми се влага појавила. А руже што сте ми повадили – то да не помињем….
– Па морали смо, кад смо бетонирали нове стазе око куће….
– Руже нисте смели да дирате… да сте бар оне мушкатле сачували, него ни то… Кажи оном твом оцу да ми не дира онај отоман из летње кујне, да му ја не долазим тамо. И смедаревац нек остави на миру, злу не требало. Знам и да сте ону стару каду сто је скупљала кисницу позади пољског вецеа дали циганима да носе. И да планирате и нафтару да им дате… И да сте посекли оно багрење тамо до бање, све знам. Знам и да ми акате ону моју јамболију како ко стигне, а знаш која јој је година… Све знам и само се питам докле ћете…
– Али баба, променили смо кров, ставили нови цреп…
– Нисте морали. Ни старом није ништа фалило.
– Како није, баба, киснуло је.
– Није док сам ја била жива.
– И хидрофор смо поправили.
– Их…и то ми нешто…
– Хоћемо фасаду да ударимо. И стиропор, петицу…
– Што…? Шта фали оној старој…?
– Фали, баба, попуцала по ћошковима. Мош руку да гурнеш унутра, толке рупе.
– Ја знам да сам вам оставила све у најбољем реду. Имала си у шпајзу и кафе и шећера у коцки и ситног шећера и три флаше зејтина, неначете. Ратлука, чајева, онај од дуњиног листа да не бацаш ни случајно, стави у регал, мољци да ти се не наваде….
– Хоћу, баба…
– А слатко…? Шта си кувала ове године…?
– Ја…овај…
– Знала сам. Могла си макар од дуња пешес’ тегли, шта ти тешко….
– Па и дуња нам је нешто прозукла ове године, све црне изнутра.
– Јеси бацила који пут ђубрива…? Ниси…?
– Бацићу догодине.
– Знам, ко и ово досад. Џабе ја то теби причам… А што сте ми за задушнице донели куповне принцес крофне… о томе ћемо неки други пут…
– Праштај, баба. Нисам ти ни за шта.
– Па и ниси. И следећи пут да ми направиш принцес крофне. Праве. Имаш у шпајзу ону плаву свеску с рецептима. Ту ти све лепо пише. Ал’ треба оштро брашно, а не обично. И јаја једно по једно да додајеш, а не све ђутуре. Рерну не отварај ни за живу главу, одма ће да ти шљону. И миксер кад завршиш, да ми вратиш у кутију – све како је било, а не да ја после тражим где ми је шта…
– Кад после, баба…?
– Па шта ја знам… некад… после.
– Добро. Је л’ могу сад да се пробудим…?
– Да се ја питам, могла си и раније. Ко још спава до пола девет…?
– Али субота је, баба….
– Субота не субота, неки ред мора да се зна.
– Добро, баба.
– И јоргане да избациш да се осунчају…!
– Киша је баба.
– Киша….? Сад…? Па ето, и то сте успели да покварите…”
Аутор: Даниела Бакић ака Дуда Алапача, ауторка књиге Дневник чуда Дуде Алапаче