Много се некаквог страха накотило у последње време. Слушам те неке људе, паметне, способне, елоквентне, једном речју – сјајне, и нешто ми баш буде тешко. Јер сви се до једног – плаше. Нескривено, искрено, готово опипљиво плаше.
Па кажу, ћути. Може и горе.
Где ја у овим годинама… Касно ми је…
Како то мислиш – да упишем школу. Да ми се ругају тамо, је л’? Да вичу за мном – види бабу? Нека, добро ми је. Прошло је моје. Немам ти ја више неких жеља великих…
Плата, кол’ка је да је, само нек’ је редовна. Живели смо и с мање. Изгураћемо. Она моја од триста динара знаш какав ручак направи – прсте да полижеш.
Добро је, пензијицу ја, пензијицу она, кад поплаћамо рачуне – чак нам и остане. Деца мало припомогну. Преживљавамо. Нисмо гладни.
Мислио сам ја да узмем плаћено, месец два, па да одем преко, траже возаче камиона. Ал’ знаш шта, овде жена и деца, ја тамо… не иде то.
Није да ја не желим да се удам, али видиш да су све неки наопаки. Нема данас више нормалних.
С ким да имам дете? А и да га родим, од чега да га издржавам?
Ћути, видиш како је лудо време… Немој да те ко чује. Скрати језик. Не лај.
Знаш ли да хоће да упише сликање? Ко још живи од сликања? Упиши, брате мили, нешто конкретно, да имаш радно време, стаж да ти иде, па сликај увече, ко ти брани?
Сад није прилика. Сачекај бољи моменат.
Не таласај. Чувај своју главу.
Не тражи ђавола.
Шта тебе брига шта он ради? Не ради теби. Окрени главу ако ти се не свиђа. Своја посла гледај.
Неће ти нико рећи хвала. Видиш како пролазе они који се јаве.
Неправде је увек било, не можеш ти ту ништа.
Ко данас мења посао? Видиш ли колико је незапослених. Откази само пљуште.
Боље врабац у руци него голуб на грани.
Шта има да излазим на испит, кад нисам спремио целу књигу? Сигурно ћу извући неко питање које нисам ни погледао.
Што да конкуришем кад је сто посто намештено за неког њиховог. Ко се још данас запослио без везе?
Ћути, какав је да је – твој је. Није ти га нико други бирао, него ти сама. Сама си мутила кашу, сад кусај. Прећути неки пут. Не мора ни твоја увек да буде задња. Децу имате. Хоћеш да ти расту без оца? И шта ће свет да каже? Није лако данас самој жени, без игде икога. Има само будале да те салећу. А опет – потребан ти је неко. Макар сијалицу да промени.
Ризик је то, кажу. Шта ако нешто крене по злу? Ма нека крене, мислим се. Уосталом, има ли горег зла од тог живота у сталном грчу, у страху. Има ли горег осећаја од оног када се једног дана пробудиш и схватиш да је требало пресећи. Да је требало отићи. Покушати. Па шта буде. А ниси. И ниси се плашио лета. Плашио си се пада.
Пад боли, знам. Кад паднеш, тешко се устаје. Али много више од пада боли пузање. Ваљање по блату на које пристајеш. Због чега? Да би једног дана рекао како си, учећи на туђим грешкама, кроз живот прошао релативно неозлеђен. И релативно нежив?
Али да би стварно научио – неке лекције мораш да живиш. Неке падове мораш да осетиш сам – на својој сопственој кожи. На сопственим коленима. Да заболи. Да дуваш да прође. Да ставиш јод, ханзапласт, пустиш да зарасте. Љубиш да прође.
Знаш, болеће. Али изаћи ћеш јачи. За неке следеће падове. Битке, ако ти је тако драже. Нико не воли да буде падач. Борац некако лепше звучи.
Бори се. Страх није твој непријатељ. Од страха растеш. Или се смањиш до невидљиве честице. Зависи од чега си саздан.
Страх је твој учитељ. Свачији учитељ. Сети се тога када следећи пут паднеш.
Пардон, избориш се.
Аутор: Даниела Бакић, Дуда