Сва четири репрезентативна синдиката образовања донела су одлуку да данас у школама буде одржан штрајк упозорења, који подразумева да запослени неће држати први час у преподневној и послеподневној смени.
Ипак, ни бројно чланство, али ни сами синдикални лидери не верују у успех не само овог штрајка, већ и најављеног протеста 11. децембра. Форум београдских гимназија, који је члан Синдиката радника у просвети Србије, одлучио је да неће опструирати одлуку о штрајку, али је незадовољан начином на који се он организује.
– Погрешан приступ, лоша процена и закаснела реакција репрезентативних синдиката у погледу организације штрајка, заједнички је став чланова Главног одбора Форума београдских гимназија. Упркос томе гимназије Форума ће учествовати у штрајку, уз велику забринутост и убеђење да ће најављени штрајк бити још један велики шамар свим синдикатима просвете – каже за Данас Александар Марков, председник ФБГ. Он сматра да је претходни штрајк морао бити одмрзнут чим је стигла информација да се одустаје од платних разреда.
– Уместо тога три недеље смо лутали тражећи решење, док је у међувремену Предлог Закона о буџету за 2019. ушао у скупштинску процедуру, чиме су могућности за битније промене у погледу повећања плата сведене на минимум. Досадашњи преговори о платним разредима су били унапред припремљени игроказ у циљу имитације социјалног дијалога са синдикатима. Због тога нам је споран и захтев којим се тражи што хитнији наставак преговора јер које су гаранције да ће платни разреди заживети 2020. године – пита Марков.
Бранислав Павловић, некадашњи председник Синдиката образовања Србије, не верује у резултате протеста.
– Овај штрајк је организован да би се оправдао нерад синдикалних лидера. Ако неко стално кука да га је влада преварила, питање је да ли је способан да учествује у преговорима. Синдикати би требало да буду срећни што су платни разреди одложени, јер њима не би био успостављен праведнији однос у јавном сектору што се тиче зарада. У предлогу од кога се одустало, само су пресликани постојећи коефицијенти кроз платне разреде. И сама влада је од старта знала да они неће бити уведени, јер држава нема пара. О платним разредима се прича још из времена министарке Кори Удовички. Која је то озбиљна држава која три године не може да реши ово питање – пита Павловић.
Он верује да би просветари бити задовољни повећањем плата за девет одсто, да неки синдикални лидери нису изашли у јавност тврдећи да им је обећано 14,6 одсто. А тај проценат, како каже, није био планиран за све запослене већ само за професоре са седмим степеном стручности. Синдикати су, према његовом мишљењу, погрешили што нису имали глобалну стратегију „већ су сваком ко се побунио обећали да ће се за њега борити“. Павловић указује да би успех синдиката образовања био већи да су сарађивали са здравственим радницима, чији један синдикат тражи повећање плате за 15 одсто за све запослене у систему здравствене заштите. Он сматра да ће последица свега бити масовно ишчлањење просветних радника из синдиката.
Ћорсокак
Александар Марков каже да су синдикати образовања запали у ћорсокак из којег не знају како да изађу, и да су за такво стање криви и синдикални лидери, али и просветни радници.
– Претходни штрајк није успео и они који су га водили требало је да сносе одређену одговорност. И сами просветни радници су одговорни јер су многи храбри само на речима и гласни на друштвеним мрежама – сматра Марков.
Извор: Данас
Do čega je bilo kom sindikatu prvenstveno stalo?
Pa do sindikata. Cilj – profit.
Sindikati i MPNTR „duvaju u istu tikvu“. Svako duva kako mu odgovara, a na kraju svi zadovoljni.
Sindikalni „čelnici“ ne volontiraju već za određenu svotu novca rade svoj „posao“. Kako oni na vrhu tako i oni u „bazi“ (koliko ono beše procenata na zaradu?). Dakle, sindikat je profesionalna organizacija koja živi od radnika kojima „vlada“.
Zašto zaposleni u obrazovnim institucijama nemaju jedan, jedinstven sindikat? Zato što bi značajan broj „boraca za radnička prava“ onda trebao da se oprosti od „dodatka na primanja“, a „vrh“ i od kompletnih primanja koja su sve samo ne mala. Pa ti sindikati imaju svoja računovodstva i sl. i predstavljaju prave firme u kojima su, opet, zaposleni neki radnici. Neka onda zaposleni u sindikatima radnika u obrazovanju, osnuju sindikat zaposlenih u sindikatima. Smešno, zar ne?
Kako se od jedne organizacije koja egzistira na problemima onih koje kao „organizuje“ i „vodi brigu“ (polutke, krompiri, zimnica i sl.) o njima može očekivati da zaista reši probleme istih tih radnika? Kada problema ne bi bilo, prestao bi da postoji osnov za dalje postojanje sindikata, zar ne? Ili bi postojao i dalje samo zbog polutki, pasulja, krompira … ? (ali to je onda već socijalizam … a mi „volimo“ da smo u kapitalizmu i to onom ranom)
Ovde je sindikat sličan farmaceutskoj industriji koja ulaže u kampanju na temu svoje neverovatne zainteresovanosti za zdravlje ljudi, a od bolesti istih tih ljudi egzistira. Tu se onda traži balans, da bolesnik uvek bude dovoljno bolestan da troši lekove, a opet dovoljno „zdrav“ da to trošenje što duže traje i da, isto tako, bolesnika, ako je moguće, bude što više.