Sva četiri reprezentativna sindikata obrazovanja donela su odluku da danas u školama bude održan štrajk upozorenja, koji podrazumeva da zaposleni neće držati prvi čas u prepodnevnoj i poslepodnevnoj smeni.
Ipak, ni brojno članstvo, ali ni sami sindikalni lideri ne veruju u uspeh ne samo ovog štrajka, već i najavljenog protesta 11. decembra. Forum beogradskih gimnazija, koji je član Sindikata radnika u prosveti Srbije, odlučio je da neće opstruirati odluku o štrajku, ali je nezadovoljan načinom na koji se on organizuje.
– Pogrešan pristup, loša procena i zakasnela reakcija reprezentativnih sindikata u pogledu organizacije štrajka, zajednički je stav članova Glavnog odbora Foruma beogradskih gimnazija. Uprkos tome gimnazije Foruma će učestvovati u štrajku, uz veliku zabrinutost i ubeđenje da će najavljeni štrajk biti još jedan veliki šamar svim sindikatima prosvete – kaže za Danas Aleksandar Markov, predsednik FBG. On smatra da je prethodni štrajk morao biti odmrznut čim je stigla informacija da se odustaje od platnih razreda.
– Umesto toga tri nedelje smo lutali tražeći rešenje, dok je u međuvremenu Predlog Zakona o budžetu za 2019. ušao u skupštinsku proceduru, čime su mogućnosti za bitnije promene u pogledu povećanja plata svedene na minimum. Dosadašnji pregovori o platnim razredima su bili unapred pripremljeni igrokaz u cilju imitacije socijalnog dijaloga sa sindikatima. Zbog toga nam je sporan i zahtev kojim se traži što hitniji nastavak pregovora jer koje su garancije da će platni razredi zaživeti 2020. godine – pita Markov.
Branislav Pavlović, nekadašnji predsednik Sindikata obrazovanja Srbije, ne veruje u rezultate protesta.
– Ovaj štrajk je organizovan da bi se opravdao nerad sindikalnih lidera. Ako neko stalno kuka da ga je vlada prevarila, pitanje je da li je sposoban da učestvuje u pregovorima. Sindikati bi trebalo da budu srećni što su platni razredi odloženi, jer njima ne bi bio uspostavljen pravedniji odnos u javnom sektoru što se tiče zarada. U predlogu od koga se odustalo, samo su preslikani postojeći koeficijenti kroz platne razrede. I sama vlada je od starta znala da oni neće biti uvedeni, jer država nema para. O platnim razredima se priča još iz vremena ministarke Kori Udovički. Koja je to ozbiljna država koja tri godine ne može da reši ovo pitanje – pita Pavlović.
On veruje da bi prosvetari biti zadovoljni povećanjem plata za devet odsto, da neki sindikalni lideri nisu izašli u javnost tvrdeći da im je obećano 14,6 odsto. A taj procenat, kako kaže, nije bio planiran za sve zaposlene već samo za profesore sa sedmim stepenom stručnosti. Sindikati su, prema njegovom mišljenju, pogrešili što nisu imali globalnu strategiju „već su svakom ko se pobunio obećali da će se za njega boriti“. Pavlović ukazuje da bi uspeh sindikata obrazovanja bio veći da su sarađivali sa zdravstvenim radnicima, čiji jedan sindikat traži povećanje plate za 15 odsto za sve zaposlene u sistemu zdravstvene zaštite. On smatra da će posledica svega biti masovno iščlanjenje prosvetnih radnika iz sindikata.
Ćorsokak
Aleksandar Markov kaže da su sindikati obrazovanja zapali u ćorsokak iz kojeg ne znaju kako da izađu, i da su za takvo stanje krivi i sindikalni lideri, ali i prosvetni radnici.
– Prethodni štrajk nije uspeo i oni koji su ga vodili trebalo je da snose određenu odgovornost. I sami prosvetni radnici su odgovorni jer su mnogi hrabri samo na rečima i glasni na društvenim mrežama – smatra Markov.
Izvor: Danas
Do čega je bilo kom sindikatu prvenstveno stalo?
Pa do sindikata. Cilj – profit.
Sindikati i MPNTR „duvaju u istu tikvu“. Svako duva kako mu odgovara, a na kraju svi zadovoljni.
Sindikalni „čelnici“ ne volontiraju već za određenu svotu novca rade svoj „posao“. Kako oni na vrhu tako i oni u „bazi“ (koliko ono beše procenata na zaradu?). Dakle, sindikat je profesionalna organizacija koja živi od radnika kojima „vlada“.
Zašto zaposleni u obrazovnim institucijama nemaju jedan, jedinstven sindikat? Zato što bi značajan broj „boraca za radnička prava“ onda trebao da se oprosti od „dodatka na primanja“, a „vrh“ i od kompletnih primanja koja su sve samo ne mala. Pa ti sindikati imaju svoja računovodstva i sl. i predstavljaju prave firme u kojima su, opet, zaposleni neki radnici. Neka onda zaposleni u sindikatima radnika u obrazovanju, osnuju sindikat zaposlenih u sindikatima. Smešno, zar ne?
Kako se od jedne organizacije koja egzistira na problemima onih koje kao „organizuje“ i „vodi brigu“ (polutke, krompiri, zimnica i sl.) o njima može očekivati da zaista reši probleme istih tih radnika? Kada problema ne bi bilo, prestao bi da postoji osnov za dalje postojanje sindikata, zar ne? Ili bi postojao i dalje samo zbog polutki, pasulja, krompira … ? (ali to je onda već socijalizam … a mi „volimo“ da smo u kapitalizmu i to onom ranom)
Ovde je sindikat sličan farmaceutskoj industriji koja ulaže u kampanju na temu svoje neverovatne zainteresovanosti za zdravlje ljudi, a od bolesti istih tih ljudi egzistira. Tu se onda traži balans, da bolesnik uvek bude dovoljno bolestan da troši lekove, a opet dovoljno „zdrav“ da to trošenje što duže traje i da, isto tako, bolesnika, ako je moguće, bude što više.