Сви смо то прошли. Изненада, дете упада у хистерију, а ми остајемо у шоку и не знамо како то решити. Инстинктивнa жеља да хистеричан плач што пре престане тера нас да и сами почнемо да вичемо јер мислимо да ће то најбрже решити проблем. Дете, онда, плаче још јаче или, ако је тинејџер, можда преврће очима и једноставно се склони.
Претње и уцене („нема телефона/цртаћа/слаткиша због тог понашања!“) су саставни део метода дисциплине у већини породица, а то доводи до још брже ескалације проблема.
Звучи ли вам све ово познато? Можда не знате ни како бисте се изборили са децом да у рукаву немате забране које дете не жели да му уведете. То уме да буде баш брзо и ефикасно решење јер, дете заиста не жели да му забраните цртаће. И онда лако упаднете у ту замку и образац васпитања заснован на казни или, још горе, штапу и шаргарепи. Али, ове несвесне реакције заправо су право уље на ватру. Иако тренутно делује као добро решење, уценама и претњама заправо храните негативне емоције због којих се дете заправо и понаша онако како ви не желите. И на крају – ствари несвесно учинимо још горим.
Постоје, ипак, стратегије које вам могу помоћи да, правовременом реакцијом спречите да хистерија ескалира. Важно је да то учините без да било ко буде повређен. Доктор Гордон Нојфел, развојни психолог и аутор књиге „Држите се своје деце“ издваја пет стратегија које ће вам помоћи да негативне емоције каналишете, односно да де-ескалирате бес.
Повуците кочницу
Вежбајте да направите малу паузу пре него што реагујете на дечје испаде беса. Прво размислите, па реагујте. На почетку ће вам бити тешко, али ћете с временом навићи. Пауза од само пет секунди може вам помоћи да каналишете сопствени бес и да реагујете разумно и промишљено. Др Гордон Нојфел предлаже да током те паузе од неколико секунди направите неки физички покрет – затворите очи, ставите руку преко срца или додирните чело. Овај наизглед мали гест је веома значајан и сигурно ће променити вашу реакцију и начин на који ћете прићи детету у критичном моменту.
Пробајте да говорите што мање
Ово важи за било који сукоб у ком се нађете. Када смо нечим испровоцирани, љути, речи које тада изговарамо обично нису ни од какве користи. Најбоље је да тад, у том тренутку, покушате да се ограничите и изговорите само неопходно. Што мање тога кажете, мања је шанса да ћете рећи нешто што се вашем детету може забости као нож у срце, иако вама можда изгледа безначајно. На пример, ако дете прави сцену на улици, уместо да му држите лекцију, рећи ћете му да његово понашање није прихватљиво, подићи ћете га и однети у ауто/кући. Тек кад се ситуација смири, када сте сви мирни, разговарајте. Тад и само тад оно што говорите може имати ефекта. Јер је дете смирено и може да вас чује.
Уосталом, мале су шансе да ће ситуација ескалирати ако говорите мање
Покажите емпатију
Кроз деценије смо уверавани да према деци треба бити строг, бескомпромисан, гласан, иначе нас неће схватити озбиљно. Упозоравали су нас да, ако смо према њима нежни и показујемо разумевање, они ће то искористити и „прегазиће нас“. То је тако тужно, јер заправо, ништа не улива већу снагу и не гради јачи ауторитет од емпатије онда када се суочавамо са лошим понашањем. Кад смо нежни и показујемо емпатију, тиме показујемо зрелост и способност самоконтроле, баш оно што желимо да наша деца науче у тим тренуцима. Када одговарате са емпатијом, много је већа шанса да ћете допрети до срца свог детета, а не само до његовог страха од ваше реакције. Ваш мир му можете пренети и деескалирати ситуацију. Немиром ћете је само учинити тежом.
Спустите се на ниво свог детета
Или се (можда) подигните на прсте, ако имате тинејџера. Поента је да остварите контакт очи у очи, без дететовог осећаја да га гледате љутито с висине. Када сте над њим, може му то изгледати застрашујуће чак и ако покушавате да га умирите.
Комуницирајте позитивним тоном
Обраћајте се детету без омаловажавања, комуницирајте јасно, будите асертивни, а не агресивни. Агресија нас, сама по себи, тера да се поставимо у гард и бранимо. Агресивно би било, рецимо, да детету кажете: „Страшно ме љутиш! Безобразан си и незахвалан!“ док би асертивно било рећи: „Осећам ____ кад ти _____.“ На овај начин, показујете јасну контролу над својим понашањем и осећањима, док детету показујете како се правилно каналишу и показују емоције.
Иако делују ситни и неважни, ови мали гестови у комуникацији имају снажан утицај на вашу везу с дететом. И сетите се, сваки пут када вежбате неку од ових вештина, ви заправо креирате образац у свом мозгу који ће учинити да вам следећи пут буде лакше да одмерите реакцију. У неком моменту, пауза пре него што реагујете и одговарање са емпатијом биће вам аутоматска реакција.
Приредила: А. Цвјетић