U forenzici postoji supstanca koja se zove luminol. Ona se, u potrazi za tragovima krvi, poprska po prostoriji u kojoj detektivi pretpostavljaju da se zločin odigrao i kada se nakon nekoliko minuta ugasi svetlo, tragovi krvi blješte kao novogodišnje lampice.
Čini mi se da je svaka krizna situacija vrlo pouzdan luminol koji će odvojiti žito od kukolja, hrabre od uplašenih, principijelne od prevrtljivih, ljude sa integritetom od onih drugih.
Kao neko ko je mladost i studentske dane provodio u stalnim protestima nalik na ove danas (u situaciji koja je, teško je poverovati, još mnogo gora od ove – imali smo raspad zemlje, masovne mobilizacije momaka koji nisu bili spremni da ginu (iako „nismo bili u ratu“), hiperinflaciju, sankcije i na kraju i bombardovanje), teško mi je gledati mlade ljude dvadeset prvog veka koji prolaze to isto. Da li su ovi prostori toliko prokleti da mladi ljudi stalno moraju da traže pravdu na ulicama?
Veliku većinu protesta tokom devedesetih su baš studenti pokretali, bez obzira na to da li je u pitanju bila blokada na Terazijama od svega nekoliko sati ili višemesečni protest svih fakulteta. Naravno, svaki fakultet je imao profesore koji su bezrezervno stajali uz studente, kao i one druge koji su održavali na vlasti režim koji nas je doveo do dna.
Sa pomenutim iskustvom sa protesta, tvrdim da ovako masovna podrška studentima u svim esnafima nikada nije postojala. Naročito se škole nikada nisu ni pojedinačno, a kamoli masovno javno stavile uz studente, ma koliko protesta da je bilo (a bilo ih je mnogo). Ipak, ni srednje, a kamoli osnovne škole nikada nisu zvanično objavile blokadu, shodno tome nikada nisu imale priliku da stanu uz studente i svoje đake niti su roditelji mogli da stanu uz profesore, jer su škole radile kao da je sve u najboljem redu.
Da ne bude zabune i ako ima onih koji se ne sećaju, direktori su, isto kao i danas, postavljani kao najugledniji partijski poslušnici, tako da je pod njihovim pretnjama sve izgledalo kao imitacija nekog normalnog stanja u periodu kada ama baš ništa nije bilo normalno.
Hrabrost u društvu danas liči na lokomotivu koja se vrlo teško i sporo pokrenula, ali kad je konačno uhvatila zalet, više niko ne može da je zaustavi. No i dalje ima onih koje je luminol otkrio kao ljude koji se trude da odglume normalno vreme i situaciju gde se ništa posebno ne dešava. Ima škola koje, pod parolom „deci je mesto u školi“ ne shvataju da je ovde reč o jednoj mnogo važnijoj lekciji od jednačina, kruženja vode u prirodi, Nemanjića ili slaganja vremena u engleskom.
I ima onih drugih, koji su potpisali blanko otkaze za slučaj da ijedan njihov kolega bude otpušten, kao u školi „Ivo Andrić“ u Beogradu.
Možda neko ko radi u toj školi misli da je to jedinstvo i zajedništvo karakteristično za sve škole i sve ustanove, ali nije. Luminol nam je pokazao gde jeste, a gde se i dalje čeka da se „ova situacija“ nekako razreši pa da svi brže-bolje prelete na pobedničku stranu (ko god bio pobednik).
Uz duboko poštovanje profesorima iz škole „Ivo Andrić“, onim manje hrabrim profesorima bih preporučila da svakako pročitaju knjigu „Poslušnost autoritetu“ Stenlija Milgrama, kako bi u potpunosti shvatili opsenu i prevaru koja stoji iza rečenice „Ja samo radim svoj posao“.
Jer, kad svako „odradi svoj posao“, ostaje ogledalo u koje se treba pogledati.