Неће да дише, неће да дели, неће ништа…
Упркос томе што родитеље и даље доживљава као свемоћне, скоро сву своју енергију и време малишан троши на отпор и супротстављање захтевима које они постављају. Иако је несигурно и повучено, жели да се домогне моћи коју имају одрасли.
Ово је стресан период јер дете често мења расположење, љути се, губи контролу. Када одрасли покушају да му помогну у нечему, дете реагује тако што гризе, шутира или удара главом о зид, под или неки предмет.
Неће да дише. Нека деца у тим моментима задржавају дах, не дишу што делује крајње драматично. У тим тренуцима родитељима кроз главу пролазе најстрашније слике, боје се последица тога што дете не дише, чак и кад то на први поглед изгледа потпуно апсурдно – да ли ће икада поново да продише, да ли ће можда да помодри, шта ће се десити са мозгом без кисеоника? Ништа страшно се неће десити – кратак прекид у дисању не оставља трајне последице. По престанку дисања тело се опушта и дете аутоматски поново почиње да дише. Ако се ово дешава ретко и кратко траје – убрзо ће престати. У противном родитељи треба да разговарају са лекаром.
Више загрљаја и утехе. Замка у коју упадну одрасли уколико дете прави овакве сцене је да одустану од примене дисциплине, мислећи да ће му тако помоћи. Напротив , доследност у дисциплиновању је неопходна управо у оваквим ситуацијама, чак и више него до тада. Али, сигурно му је потребно и више грљења и утехе. Када дете “прави сцену”, не дише, најбоље је одвести га на сигурно место, у његову собу и рећи му да вам се не свиђа како се понаша и да ћете се вратити када се смири. Када почне да дише и умири се – утешити га и рећи да му се то догађа зато што не уме да се контролише, али да ће то временом уз вашу помоћ научити. Зато је добро дати лични пример када вас нешто јако узнемири, како ви то превазилазите. Дете најбоље учи путем идентификације са родитељима или другим одраслим особама из окружења.
Агресивност према вршњацима. Када је дете агресивно према другој деци, отима играчке, гура их желећи да се одбрани – то ради зато што не зна како да се заустави. У таквим ситуацијама родитељи друге деце ће реаговати тако што ће склањати своју децу од њега јер му не верују, а то сазнање ће њему тешко да падне. Зато је важно да му се објасни пре него што дође у групу да такво понашање није добро, да друга деца не воле да их гура и да ће морати да га оставе када то ради. Онда то заиста и треба урадити уз коментар да мора да научи да се контролише. Ово је велики задатак за дете, али родитељ мора да му помогне да преваизиђе агресију. Дисциплинске мере изолације су некада у овим случајевима неопходне јер оно тако учи да ће му бити наметнуте границе ако изгуби контролу. Очигледан начин учења шта је агресија је и исто понашање другог детета – тако ће узајамно учити како да се контролишу.
Дељење ствари са другима. Трећа година је право време да дете научи да дели ствари ако му је то проблем. Пре него што у посету дођу друга деца, треба заједно са њим одабрати играчке које жели да дели а остале склонити. Дељење је једна од већих потешкоћа у детињству, али ако се детету јасно стави до знања да се то од њега очекује – научиће сигурно.
Ако дете чува неко други, мора са родитељима да усагласи поступке у васпитању и да их чврсто и доследно спроводи како би оно научило шта је пожељно понашање а да истовремено не буде нарушено његово самопоштовање.
Извор: mojpedijatar