Suprug mi je saopštio svoju odluku da ne želi da bude zahtevan roditelj

jun 1, 2016

 
Dobrota i strpljenje su ideali, ciljevi koje tek ponekad dostignem. Svestan napor, oprez u rečima i delima i radost u srcu donose mi mogućnost da budem dobra prema ljudima oko sebe, prema svojoj deci, prema samoj sebi. Strpljenje dobijam onda kada dovoljno puta ponovim sebi da ja sama vladam i upravljam svojim vremenom i da je vreme, uostalom, samo iluzija kojom nas mesec i sunce varaju. Ja stvaram vreme, produžavam godine, gradim uspomene. Ja mogu da donesem osmehe na lica ljudi koje volim, kao i suze. Biram osmehe. Biram dobrotu. Biram ljubaznost. Biram strpljenje.
12646980_843157135790270_9088736724196822459_n
Suprug i ja smo razgovarali nedavno o tome kakvi smo mi roditelji. Dok sam se trudila da u rekordnom roku spremim savršen ručak, što je bilo gotovo nemoguće, Ra mi je prišao i saopštio mi svoju odluku da ne želi da bude zahtevan roditelj. Razgovarajući, postavljali smo jedno drugom pitanja. Jesmo li dovoljno strpljivi sa našom decom? Kako nas naša deca vide? Mogu li kroz sve naše postupke da osete našu ljubav? Prisećajući se nekih događaja, uočili smo mnogo situacija u kojima smo mogli biti strpljiviji, kada smo mogli da pružimo više ljubavi. Shvatili smo da je bilo dosta situacija u kojima nismo morali da sudimo, da dajemo lekcije, da izvlačimo pouke.
Nesvesno, svi mi želimo da naša deca budu savršena. Nesvesno, insistiramo na tome da naša deca budu apsolutno srećna. Nesvesno, očekujemo mnogo od naše dece. A to je mnogo za našu decu. To je previše za njih, prevelik teret, onda kada imaju toliko toga da zavole, kada treba da se raduju. Prosto, da se raduju. Da dišu. Da se smeju. Prosto, da budu deca. Bez rasporeda. Bez ikakvih vremenskih ograničenja. Da pokušaju same da otkriju ono što će voleti, čemu će se radovati.
Nesvesno, mi analiziramo svaki pokret i svaku reč naše dece. One su deca pod lupom, sa savršeno izbalansiranim obrocima, raspoređenim aktivnostima, odlascima na spavanje i buđenjima. Analiziramo snove, reči, dela, poglede. Deca su naši projekti, odgovornost, stres. Gotovo da želimo male robote u odnosu sa kojima neće biti mnogo iznenađenja. Strah od neuspeha. Od osude.
Dosta sa tim. Zaista, dosta. Rra je u pravu. Nećemo biti manje roditelji i nećemo manje voleti našu decu ako budemo imali više poverenja u njih, ako im dozvolimo da budu slobodne. Jer, deca su najdivnija bića na svetu. Dobrota i strpljenje su u njima. Spontanost i poverenje, zadivljujuća količina snage koju nose, obično me ostavljaju bez reči, pomalo zabezeknutom i povezuju me sa svetom i sa ljudima ponovo.
Pre nedelju dana je padala kiša. Nas tri smo stajale ispod kišobrana, čekajući Rra da otrči i kupi knjigu. Kiša je kapala po nama, a zvuci nekog laganog džeza su dopirali tako da kroz kišu nisam mogla da razlučim odakle. Kad sam rekla mišicama da obrate pažnju na savršeno usklađen ritam kišnih kapi i muzike, starija mišica je podigla pogled, načuljila uši, onjušila vazduh i utrčala u prodavnicu sapuna sa naše desne strane. Dok sam ja otresla kišobran, sklopila ga i uzela mlađu mišicu za ruku, starija je već sedela na stolici i razgovarala sa vlasnikom radnje o tome kako je divno to što imaju sapune od čokolade. Dodirivala je sve. Stari nameštaj, stari radio, sapune, cveće. Vlasnik prodavnice sapuna se smejao, ja sam se izvinjavala. A zašto sam se izvinjavala? Zaista, zašto? Mišica je svojim čistim srcem obasjala dan svima. Dok se Rra vratio, mišica je već držala u rukama svoj poklon – sapun od čokolade, a ja sapun za sebe – divan sapun od lavande.
Čija je ovo bila situacija za učenje? Čemu sam ja mogla da naučim svoju decu tada? Ja sam naučila, ja sam ta kojoj je bilo potrebno prisećanje da je u redu biti spontan, da je u redu verovati ljudima, da treba razgovarati sa ljudima kao da se već poznajemo. Jer, prepoznajemo se. I ne moramo uvek da učimo. Saznanja dolaze, a sa nekim znanjima smo se već rodili. Dobrota i strpljenje. Poverenje. Prepoznavanja.
Pre tri noći mlađa mišica mi se ušunjala u krevet. Pošto spavam čvrsto, ne sećam se trenutka kada je došla i legla na mene, levo uho prislonivši o moje srce. Probudio me ritam, taj savršen ritam u kojem smo nas dve spavale, u kojem su se naše disanje i naši snovi spajali. Čitavo njeno telo bilo je na meni i mi smo opet bile jedno telo, u toj noćnoj tmini, tišini i miru. Sušina svega, esencija radosti čitavog postojanja. Ja zahvalna, ona mirna.
Beskrajno poverenje, bliskost i ljubav. Grupni zagrljaji. Izjave ljubavi više puta na dan. Male, bezrazložne dnevne ljubaznosti. Strpljenje dok se one oblače, dok se češljaju, dok peru zube. Strpljenje dok se bude. Strpljenje dok se uspavljuju. Dok ručaju i dok negoduju. Jer one imaju pravo na to. Želimo takve dane. Želimo takav život. Dobrota i strpljenje su u nama, čak i onda dok trčimo od jedne do druge obaveze, dok nas sve nervira, dok nas budućnost i neizvesnost plaše. Dobrotu i strpljenje pronalazimo u sebi onda kada se prepustimo, kada kažemo da nije važno stići uvek na vreme, biti savršen, biti bez mane. Dobrotu i strpljenje nalazimo u trenucima, u magičnim momentima povezanosti, poverenja i bliskosti.
 
 
Izvor: letnjeigraliste.com
 
 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama