Susret jednog nastavnika sa savešću

jul 2, 2019

Marko nije voleo da ustaje rano, ali jutros je prosto odskočio iz kreveta. Iako mu je falilo nekoliko sati sna, osećao je da je pun energije. Dok se umivao, razmišljao je: Danas ću sa zadovoljstvom izbaciti Sonju, Andriju i Pavla iz klase. Jedva čekam! Kolege sam upozorio o kakvoj je deci reč, da se neko ne prevari pa da ih uzme kod sebe. Ne mogu više da se nerviram! Kad ih više ne budem gledao, prodisaću!

Predavao je violinu u jednoj muzičkoj školi u Beogradu. Još kad je bio vrlo mali, profesori su govorili da je on najveći talenat koji su sreli u svom dugom stažu, i predviđali su mu zavidnu solističku karijeru. Na takmičenjima u zemlji i inostranstvu je, bez izuzetka, dobijao prve nagrade. Akademiju je upisao kao prvi na listi, i završio je studije pre roka. Međutim, od povremenih koncerata nije mogao da živi, i rešio je da, makar privremeno, potraži posao u nekoj školi. To „privremeno“ je sad trajalo već preko dvadeset godina.
Ispravio se brišući lice peškirom, pogledao u ogledalo, ali lik koji ga je odande gledao nije u potpunosti ličio na njega. Bio je ozbiljan, namršten, gledao ga je nekako čudno.

„A što ćeš izbaciti Sonju? I Andriju, i Pavla?“ upitao ga je.

Marko je pretrnuo, srce mu je stalo, plašio se da će pasti.

„Ko si ti?“ pitao je, pridržavajući se za ormarić iza sebe.

„A što ćeš izbaciti Sonju? I Andriju, i Pavla?“ ponovio je njegov odraz.

„Pa… zato što nisu talentovani… i ne rade… ne vežbaju… Vežbanje je njihova obaveza… To ne rade… Ko si ti, pitam!“

„A da li ti izvršavaš sve svoje obaveze?“ upita odraz.

„Izvršavam! Ko si ti, odgovori mi!“ odlučno reče Marko.

„Sve obaveze izvršavaš?“

„Sve!“

„Dolaziš na svaki čas na vreme?“

„Ko si ti? Neću odgovarati dalje dok mi ne kažeš!“ viknuo je Marko.

„Reći ću ti. Opusti se. Nisam ti neprijatelj. Da li dolaziš na svaki čas na vreme?“ reče odraz.

Marko je zaustio da odgovori pozitivno.

„Iskreno!“ preduhitri ga odraz.

Marko je ćutao.

„Na času ne pričaš telefonom? Ne kuckaš poruke? Ne jedeš? Ne izađeš iz učionice dok ti traje čas, da popričaš sa kolegama? Da nastavim?“

„Čekaj… ne jedem na času, zaista!“ branio se Marko. Srce mu je i dalje jako tuklo, ali rešio je da izdrži do kraja i sazna sa kim razgovara.

„A ovo ostalo isto ne radiš?“

„Radim… ponekad…“ promuca Marko i obori pogled.

„A dete ćeš da izbaciš zato što ne vežba? Kakav si mu primer?“

„Ali… ako ne vežba ja… gubim vreme sa njim… Sa onima koji vežbaju radim i prekovremeno, i vikendom… Vodim ih na takmičenja… Dobijaju nagrade…“ zamuckivao je Marko.

„Znači, odabrao si sa kim radiš – sa onima koji slede tvoja uputstva. Druge si odbacio. Pa, i nije ti mnogo težak posao!“

„Ostani jednom na času sa debilom koji ne vežba pa da pričamo!“ ljutio se Marko. „Ne znam ni ko si, kako da ti objasnim koliko je to teško?!“

„Da li si sâm birao svoj posao? Da li možeš da ga napustiš ako ti ne odgovara?“ upita odraz.

„Da, ali…“

„Dobro, hajde ovako. Zašto upisujete decu koja nisu talentovana? Imate prijemni ispit, za razliku od osnovnih škola. One primaju sve. Vi imate neku proveru na početku…“

„Pa… ta deca koju primimo… lepo pevaju… na prijemnom… i…“

„Znači da nisu netalentovana?“ upita odraz strogo.

„Ali za violinu… nisu talentovana… Ne rade… ne vežbaju…“ pravdao se Marko.

„Aha, ako ne vežbaju, znači nisu talentovana?“

„Ne, nego… samo kažem…“

„A, što misliš da nisu talentovana za neki drugi oblik muziciranja? Za pevanje? Za dirigovanje? Za komponovanje? Zašto je samo onaj koji vežba talentovan?“

„Meni je tako u programu, ne mogu ja da ih učim da diriguju!“ brecnu se Marko.

„Pa ćeš ih izbaciti iz klase?“ upita odraz.

„Ne rade, ne vežbaju…“

„To sam već čuo!“ podviknu odraz. „Možda ih nisi motivisao? Možda bi kod nekog drugog profesora vežbali?“

„Ne bi… onaj koji ne vežba – ne vežba!“ ubeđivao ga je Marko.

„Možda si ih pregazio svojim zahtevima! Možda si urlao na njih toliko da im se smučila violina? Možda ih nikad nisi hvalio, nego samo grdio i pretio? Da nastavim?“

„Ne… Nemoj…“ reče Marko.

„A koliko upišete dece svake godine u prvi razred? Da li toliko dece treba da uči besplatnu muzičku školu?“

„Ko si ti?“ ponovo upita Marko.

„Odgovori mi!“ reče mu odraz.

„Ko si ti?“ insistirao je Marko.

„Reći ću ti, a sada mi odgovori!“ ponovi odraz.

„Možda ne treba toliko da ih uči, ali…“

„Ali… Dovrši rečenicu!“ reče odraz strpljivo.

„Pa, iskreno…“ oklevao je Marko… „da ih ne upišemo, ne bismo popunili klase… Shvataš? Meni će uvek klasa biti prepuna. I klaviristima, i gitaristima. Ostalima baš i ne!“ iskreno reče Marko.

„Znači, upišete decu da biste popunili klase i nabavili đake kolegama koji predaju nepopularne instrumente, je l’ tako?“

„Pa, tako nekako“ reče Marko.

„I onda tokom godine počnete da ih izbacujete jer su netalentovani?“

„Ali, stvarno su…“ pokušao je Marko da izvrda odgovor.

„Odgovori mi!“

„Da, izbacujemo ih jer…“.

Odraz ga opet prekinu „…jer znate da ćete iduće godine opet upisati novu decu, i da će se ta lažna slika nastaviti unedogled?“

„Ne, nego…“

„Da li si do sada razumeo da sa mnom možeš pričati samo iskreno? Evo, reći ću ti, pošto sam ne shvataš – ja sam tvoja savest. Ja te ne kritikujem. Ja ti pomažem da budeš bolji. Da preuzmeš odgovornost za to što radiš. Da vidiš gde grešiš. Zato mi odgovaraj iskreno!“ Odraz se po prvi put blago nasmeja.

Marko je osetio nalet mučnine, ali umesto povraćanja, osetio je da će zaplakati.

„Ko ti je rekao da ćeš raditi samo sa decom koja vežbaju?“ upita odraz.

„Niko!“ Marko je rešio da priča iskreno. Prve suze su se skotrljale niz njegove obraze.

„Otkud ti onda pravo da izbaciš dete koje ne vežba?“

„Ali, šta da radim sa njim“ kroz plač je pitao Marko.

„Da nađeš ono što to dete ume da radi. Da pratiš njegov tempo – radiš sâm sa njim. Da ne očekuješ da će svako postati virtuoz. Da shvatiš da ti ga je neko poverio. Tom nekom je to dete sve na svetu. On je to dete dao tebi da ga nešto naučiš. A ti ga izbaciš. Da li počinješ da shvataš?“

Foto: Clem Onojeghuo, Unsplash

Marko je već ridao. „Ali, to su roditeljske bolesne ambicije, ta deca ne žele da idu u muzičku školu!“ govorio je kroz suze.

„Pričamo iskreno, zar ne?“ upita ga odraz. Marko klimnu glavom. „Koliko bi se godišnje dece upisalo u tvoju školu, da primate samo one koji hoće da vežbaju, koji imaju talenta i želje da sviraju instrument?“

Marko zaćuta.

„Koliko bi vas ostalo bez posla?“

Marko i dalje nije odgovarao. Plakao je kao malo dete.

„Da li bi imali fond časova ljudi koji predaju, recimo, hornu, ili lautu, ili gusle?“

Marko odmahnu glavom.

„Da li bi trideset pet profesora klavira samo u tvojoj školi imalo dovoljan broj đaka? Ili dvadeset profesora violine? A gde su druge škole? I drugi profesori? Da li biste popunili razrede profesorima koji predaju u srednjoj muzičkoj školi?“

Marko je i dalje odmahivao glavom.

„Da li to želiš? Da se godišnje upiše tri učenika? I da iz godine u godinu u zbornici ima sve manje profesora? Ili je bolje da se lažemo i primamo sve da se to ne bi desilo, pa posle da otpuštamo?“

Marko pogleda svoj odraz bez reči.

„Preuzmi odgovornost za to što radiš. Reci sebi, ako ne i drugima, da učestvuješ u velikoj prevari čija pravila znaju profesori, ali ne roditelji i deca. Zamisli da je tako u osnovnim školama. Zamisli svoje dete, koje u trećem razredu neko izbaci iz škole jer neće da uči!“

Marko se trgnu.

„Da li bi rekao da je to u redu?“

„Ne bih“ reče Marko.

„Shvataš li šta ti pričam, Marko! Traži za svako to dete šta ume da radi, jer si već otkrio šta ne ume. Insistiraj na tome. Možda ne ume da odsvira ni dva takta, ali ume odlično da skida pesme. Možda će biti odličan producent. Ili pisati filmsku muziku. Ili svirati u restoranu u Skadarliji i činiti ljude srećnim. Nemoj ga odbiti od muzike! To je greh, Marko!“

Marko se uhvati za glavu i spusti se na kolena. „Ja sam toliku decu do sada izbacio iz klase! Ja sam loš, loš, loš profesor!“ i poče da plače kao dete. Setio se svoje želje da bude izvođač, koja nikada nije bila ispunjena. Počeo je glasno da plače, od suza se zagrcnuo i počeo da kašlje. Mislio je da će se udaviti, grlo mu je bilo puno sluzi, nije mogao da udahne.

Utom se prenuo iz sna i nastavio da kašlje u krevetu. Zapanjeno je pogledao oko sebe. Bilo je tri sata ujutro. Lice mu se razvuklo u veliki osmeh – Sve je bio san, hvala ti, Bože, hvala ti!

Bacio se nazad u krevet i pokrio se preko glave. Danas izbacujem Sonju, Andriju i Pavla iz klase! Još par sati, i veliko breme mi pada sa leđa! Ubrzo je ponovo utonuo u san.

Autor: Maja Bugarčić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama