Sutra, 27. januara, u svim školama u Srbiji obeležava se školska slava – Dan svetog Save. Tog dana nema redovne nastave. Umesto časova, u školama se održavaju svečane priredbe na kojima učenici kroz recitacije, pesme, dramske skečeve i igru pripovedaju o životu i delu Svetog Save, prvog srpskog prosvetitelja.
Na priredbama se tradicionalno peva i čuvena Himna svetom Savi – „Uskliknimo s ljubavlju“ – najstarija srpska himna, nastala još u osamnaestom veku, koja predstavlja simbol srpskog prosvetiteljstva i jednu od najprepoznatljivijih pesama u srpskoj tradiciji.
Tradicija proslavljanja Svetog Save kao školske slave ima dugu istoriju. Praznik je prvi put ustanovljen za školsku slavu odlukom Sovjeta Knjažestva Srbskog 2. januara 1840. godine, na predlog Atanasija Nikolića, rektora Liceja iz Kragujevca. Svetosavska proslava se održavala u svim obrazovnim ustanovama sve do 1945. godine, kada je zabranjena. Posle pola veka prećutanog svetosavskog kulta, 1990. godine školska slava je vraćena u srpske škole i ponovo postala simbol obrazovanja i prosvećenosti.
Pored školskih priredbi, ovog dana se tradicionalno održava i Svetosavska akademija – centralna državna svečanost koju organizuje Ministarstvo prosvete. Akademija okuplja prosvetne radnike, učenike i studente, i na njoj se dodeljuje Svetosavska nagrada za izuzetne rezultate u oblasti obrazovanja i vaspitanja.
Dan svetog Save nije samo praznik – to je duboko ukorenjen deo srpske tradicije i kulture, koji objedinjuje veru, istoriju i prosvetu. Preko sedam vekova ova uspomena povezuje generacije, podseća ih da je obrazovanje temelj slobode, a da je prosvetiteljski duh Svetog Save večno svetlo koje vodi narod kroz istoriju. U školskim hodnicima miriše na slavski kolač, u đačkim rukama trepere sveće, a u srcima se budi svest da je učenje najplemenitiji put.
Sveti Sava – prosvetitelj kroz vekove
Rastko Nemanjić, sin velikog župana Stefana Nemanje, rođen je krajem XII veka u vremenu kada je srpska država tek učvršćivala svoje temelje. Kao najmlađi sin vladarske porodice, imao je zagarantovanu budućnost punu moći i bogatstva. Ipak, već u mladosti osećao je težnju ka nečem višem. Sa sedamnaest godina, napustio je dvor i otišao na Svetu Goru, gde je primio monaško ime Sava.
Ali Sava nije postao prosvetitelj zato što je bio monah, već zato što je razumeo da istinska sloboda naroda leži u njegovoj prosvećenosti. Posle godina života na Svetoj Gori, gde je zajedno sa svojim ocem Simeonom osnovao manastir Hilandar, Sava se vratio u Srbiju sa jasnom misijom: podići duhovnu i obrazovnu kulturu svoga naroda.
Njegova prosvetiteljska delatnost bila je revolucionarna za to vreme. Sava je osnivao škole pri manastirima i crkvama, prevodio i prepisivao knjige, sastavljao zakone, pisao pravila za život zajednice.
Godine 1219. postao je prvi srpski arhiepiskop, čime je Srpska pravoslavna crkva stekla samostalnost, a narod svoj duhovni i kulturni identitet. Stvorio je sistem obrazovanja koji je bio dostupan svima, ne samo plemićima, što je bilo neobično za srednjovekovnu Evropu.
Svetosavsko nasleđe nije stvar prošlosti – ono je živo i danas. Njegova vera u moć obrazovanja, njegova upornost u širenju pismenosti i znanja, njegova vizija prosvećenog društva – sve to odzvanja kroz vekove. Kada učenici sutra stanu na binu i recituju stihove o Svetom Savi, oni ne prizivaju samo istorijsku ličnost. Oni oživljavaju ideju da je znanje svetlost koja razbija tamu neznanja, da je obrazovanje temelj slobode, i da je učitelj – baš kao što je bio Sveti Sava – najplemenitije zvanje.
Neka svetosavska svetlost vodi sve nas, učenike, učitelje i roditelje, na putu ka znanju, mudrosti i prosvećenosti. Srećna školska slava!