Проф. др Џудит Холенвегер, стручњак за инклузивно образовање с Педагошког института Универзитета у Цириху своја искуства поделила је на дводневном Иницијалном састанку „Инклузивно образовање у БиХ” одржаном у Сарајеву у организацији УНИЦЕФ-а.
С проф. др. Холенвегер разговарали смо о тренутном стању у инклузивном образовању у Европи, новим сазнањима, истраживањима и приступима, начинима унапређења инклузивног образовања и његовим основним циљевима.
На ком нивоу је инклузивно образовање тренутно у Европској унији?
– Инклузивно образовање је приоритет свих европских земаља и имплементација је достигла врхунац ратификовањем УН Конвенције о правима особа с инвалидитетом. Након терористичких напада у Паризу у јануару 2015, перцепција оног на шта се инклузија фокусира се проширила. У марту 2015. министри образовања земаља ЕУ су усвојили „Декларацију о промовисању грађанства и заједничких вредности слободе, толеранције и недискриминације путем образовања”. На једном месту се дискутовало о демократском грађанском образовању и ‘инклузивном образовању’ које су раније многи видели само као инклузију деце с потешкоћама.
Свака држава има специфичну историју, културне вредности и демографију, и због тога су различите државе развиле и другачије приступе инклузивном образовању. У том контексту, разноликост у приступима види се као шанса да једни од других учимо. Деца могу похађати редовно школовање, али да ипак изађу из школе а да нису научили оно што је за њих битно, и да се осећају отуђеним од друштва и без много наде да ће бити уважени чланови друштва којем ће и сами доприносити. То је изазов са којим се сусрећу многи образовни системи у Европи: Како да образовни системи осигурају значајну партиципацију и учење за сву децу и младе?
Шта нам на ту тему говоре најновија релевантна истраживања?
– У току су бројна истраживања уз употребу различитих научних приступа, у различитим дисциплинама и постављају се нека врло тешка питања. Немогуће је дати кратак увид на све резултате који су битни за инклузивно образовање. ПИСА студија један је од битних извора. Резултати јасно показују да инклузивни образовни системи постижу више од система заснованих на раздвајању, не само у смислу инвалидитета, него и по нивоу постигнућа или социјалном кључу. На пример, у Италији, већина деце с потешкоћама похађа редовне школе, али често деца из породица у неповољном положају, и деца из имућнијих породица не иду у исту школу, и ниво њихових достигнућа се знатно разликује.
Истраживање такође потврђује да укључивање деце с потешкоћама или проблемима у учењу доноси боље резултате за ту дцу, а истовремено нема негативне ефекте на све остале. Нека истраживања такође показују да се наставници труде како би сачинили што квалитетније и смисленије индивидуалне програме, а да индивидуални програми често немају утицај на наставничку праксу.
Који су кључни концепти и принципи када говоримо о инклузивном образовању?
– Данас се инклузија схвата као процес којем је циљ уклањање баријера у учењу и партиципацији. Стога је сада фокус највише на томе како разумети те баријере и на интервенцијама које могу помоћи унапређењу учења сваког ученика. Партиципација је кључни концепт јер данас знамо да ако деца нису у могућности да партиципирају, она не уче.
Док су се раније дискусије често фокусирале на структуру школа и односе у школи, наставничка пракса данас се посматра као средиште имплементације инклузивног образовања. Концепт наставника као кључне тачке померања из фиксног на развојни начин размишљања постаје све важнији, с обзиром на то да су управо наставници најбитнији фактори промене, и стога се више пажње даје едукацији наставника током њиховог целокупног професионалног живота.
Каријеру у образовању започели сте радом у основној школи, који аспекти инклузивног образовања су се од тада највише унапредили?
Образовни системи генерално су врло отпорни на промене. Може бити промена у политици, али то не значи да школе и наставници мењају своју праксу. Често су нова правила, као што је на пример писање индивидуалних програма, схваћени као ‘административне обавезе’, али немају очекивани утицај. Када сам почела каријеру као наставница, циљ школовања био је сврстати децу у што је могуће хомогенизираније скупине – верујући тако да ће то подучавање учинити ефикаснијим: Исти узраст, групе једнаке величине, исти уџбеници, једнако трајање часова или испита, и слично.
Данас знамо да је учење ефектније у групама различитих способности и узраста – ако деца и млади могу учити једни од других и ако нису ‘изоловани’ мишљењем о њима као о ‘мозговима које треба попунити знањем’. С друге стране, то подучавање чини још комплекснијим. Веровање да је хомогеност добра, а различитост лоша умногоме се променило, али ‘стара школа’ је још увек јака. Наставници морају бити добро квалификовани да развију флексибилнији приступ наставном плану, учењу и потребама ученика у учењу. Све то је унапређено, али још много тога треба да се деси.
Колика је важност раног учења и интервенције за бољи инклузивни процес?
Као што сам рекла: Најбитније је детету дати прилику да учествује и да учи од самог почетка. То захтева средину у којој је деци дозвољено да истражују, да уче с другом децом и да учествују у различитим животним ситуацијама где могу искусити богату интеракцију с другом децом, одраслима и околином. Ако су деца изолована због потешкоћа или друштвене маргинализације, пропустиће многе прилике за учење. Деца коју никад нико није саслушао такође неће научити да слушају друге, деца која нису добила прилику да покажу способности нерадо ће покушати развити нове способности и деца која живе у врло непредвидивом окружењу неће научити да контролишу своје понашање.
Рана едукација требала би да понуди кључне могућности за учење какве деца у другом случају не би имала. Свака интервенција треба да буде пружена у ‘природном окружењу’ – где су присутна и друга деца. У инклузивним дневним центрима и вртићима лежи најбољи основ за даљу инклузију у образовању.
Извор: За свако дијете