Prof. dr Džudit Holenveger, stručnjak za inkluzivno obrazovanje s Pedagoškog instituta Univerziteta u Cirihu svoja iskustva podelila je na dvodnevnom Inicijalnom sastanku „Inkluzivno obrazovanje u BiH” održanom u Sarajevu u organizaciji UNICEF-a.
S prof. dr. Holenveger razgovarali smo o trenutnom stanju u inkluzivnom obrazovanju u Evropi, novim saznanjima, istraživanjima i pristupima, načinima unapređenja inkluzivnog obrazovanja i njegovim osnovnim ciljevima.
Na kom nivou je inkluzivno obrazovanje trenutno u Evropskoj uniji?
– Inkluzivno obrazovanje je prioritet svih evropskih zemalja i implementacija je dostigla vrhunac ratifikovanjem UN Konvencije o pravima osoba s invaliditetom. Nakon terorističkih napada u Parizu u januaru 2015, percepcija onog na šta se inkluzija fokusira se proširila. U martu 2015. ministri obrazovanja zemalja EU su usvojili „Deklaraciju o promovisanju građanstva i zajedničkih vrednosti slobode, tolerancije i nediskriminacije putem obrazovanja”. Na jednom mestu se diskutovalo o demokratskom građanskom obrazovanju i ‘inkluzivnom obrazovanju’ koje su ranije mnogi videli samo kao inkluziju dece s poteškoćama.
Svaka država ima specifičnu istoriju, kulturne vrednosti i demografiju, i zbog toga su različite države razvile i drugačije pristupe inkluzivnom obrazovanju. U tom kontekstu, raznolikost u pristupima vidi se kao šansa da jedni od drugih učimo. Deca mogu pohađati redovno školovanje, ali da ipak izađu iz škole a da nisu naučili ono što je za njih bitno, i da se osećaju otuđenim od društva i bez mnogo nade da će biti uvaženi članovi društva kojem će i sami doprinositi. To je izazov sa kojim se susreću mnogi obrazovni sistemi u Evropi: Kako da obrazovni sistemi osiguraju značajnu participaciju i učenje za svu decu i mlade?
Šta nam na tu temu govore najnovija relevantna istraživanja?
– U toku su brojna istraživanja uz upotrebu različitih naučnih pristupa, u različitim disciplinama i postavljaju se neka vrlo teška pitanja. Nemoguće je dati kratak uvid na sve rezultate koji su bitni za inkluzivno obrazovanje. PISA studija jedan je od bitnih izvora. Rezultati jasno pokazuju da inkluzivni obrazovni sistemi postižu više od sistema zasnovanih na razdvajanju, ne samo u smislu invaliditeta, nego i po nivou postignuća ili socijalnom ključu. Na primer, u Italiji, većina dece s poteškoćama pohađa redovne škole, ali često deca iz porodica u nepovoljnom položaju, i deca iz imućnijih porodica ne idu u istu školu, i nivo njihovih dostignuća se znatno razlikuje.
Istraživanje takođe potvrđuje da uključivanje dece s poteškoćama ili problemima u učenju donosi bolje rezultate za tu dcu, a istovremeno nema negativne efekte na sve ostale. Neka istraživanja takođe pokazuju da se nastavnici trude kako bi sačinili što kvalitetnije i smislenije individualne programe, a da individualni programi često nemaju uticaj na nastavničku praksu.
Koji su ključni koncepti i principi kada govorimo o inkluzivnom obrazovanju?
– Danas se inkluzija shvata kao proces kojem je cilj uklanjanje barijera u učenju i participaciji. Stoga je sada fokus najviše na tome kako razumeti te barijere i na intervencijama koje mogu pomoći unapređenju učenja svakog učenika. Participacija je ključni koncept jer danas znamo da ako deca nisu u mogućnosti da participiraju, ona ne uče.
Dok su se ranije diskusije često fokusirale na strukturu škola i odnose u školi, nastavnička praksa danas se posmatra kao središte implementacije inkluzivnog obrazovanja. Koncept nastavnika kao ključne tačke pomeranja iz fiksnog na razvojni način razmišljanja postaje sve važniji, s obzirom na to da su upravo nastavnici najbitniji faktori promene, i stoga se više pažnje daje edukaciji nastavnika tokom njihovog celokupnog profesionalnog života.
Karijeru u obrazovanju započeli ste radom u osnovnoj školi, koji aspekti inkluzivnog obrazovanja su se od tada najviše unapredili?
Obrazovni sistemi generalno su vrlo otporni na promene. Može biti promena u politici, ali to ne znači da škole i nastavnici menjaju svoju praksu. Često su nova pravila, kao što je na primer pisanje individualnih programa, shvaćeni kao ‘administrativne obaveze’, ali nemaju očekivani uticaj. Kada sam počela karijeru kao nastavnica, cilj školovanja bio je svrstati decu u što je moguće homogeniziranije skupine – verujući tako da će to podučavanje učiniti efikasnijim: Isti uzrast, grupe jednake veličine, isti udžbenici, jednako trajanje časova ili ispita, i slično.
Danas znamo da je učenje efektnije u grupama različitih sposobnosti i uzrasta – ako deca i mladi mogu učiti jedni od drugih i ako nisu ‘izolovani’ mišljenjem o njima kao o ‘mozgovima koje treba popuniti znanjem’. S druge strane, to podučavanje čini još kompleksnijim. Verovanje da je homogenost dobra, a različitost loša umnogome se promenilo, ali ‘stara škola’ je još uvek jaka. Nastavnici moraju biti dobro kvalifikovani da razviju fleksibilniji pristup nastavnom planu, učenju i potrebama učenika u učenju. Sve to je unapređeno, ali još mnogo toga treba da se desi.
Kolika je važnost ranog učenja i intervencije za bolji inkluzivni proces?
Kao što sam rekla: Najbitnije je detetu dati priliku da učestvuje i da uči od samog početka. To zahteva sredinu u kojoj je deci dozvoljeno da istražuju, da uče s drugom decom i da učestvuju u različitim životnim situacijama gde mogu iskusiti bogatu interakciju s drugom decom, odraslima i okolinom. Ako su deca izolovana zbog poteškoća ili društvene marginalizacije, propustiće mnoge prilike za učenje. Deca koju nikad niko nije saslušao takođe neće naučiti da slušaju druge, deca koja nisu dobila priliku da pokažu sposobnosti nerado će pokušati razviti nove sposobnosti i deca koja žive u vrlo nepredvidivom okruženju neće naučiti da kontrolišu svoje ponašanje.
Rana edukacija trebala bi da ponudi ključne mogućnosti za učenje kakve deca u drugom slučaju ne bi imala. Svaka intervencija treba da bude pružena u ‘prirodnom okruženju’ – gde su prisutna i druga deca. U inkluzivnim dnevnim centrima i vrtićima leži najbolji osnov za dalju inkluziju u obrazovanju.
Izvor: Za svako dijete