Zamislite devojčicu od osam godina koja pazi na mlađeg brata dok majka plače u sobi. Ili tinejdžerku koja smiruje oca posle svađe, brine o budžetu, teši majku nakon što je tata izleteo besan iz stana ili vodi razgovore koji nisu za njene uši. Spolja — odgovorna, zrela, pouzdana. Iznutra — iscrpljena, sama, uplašena.
Ovo je svakodnevica tzv. parentifikovane dece — onih koji su, umesto da ih roditelji neguju, preuzeli ulogu emotivnih ili praktičnih oslonaca svojih porodica.
Šta je zapravo parentifikacija?
Termin je prvi put uveo mađarski psihijatar Ivan Böszörményi-Nagy sedamdesetih godina prošlog veka. Reč je o procesu u kome dete preuzima roditeljske uloge — brine o mlađoj deci, upravlja kućom, reguliše emocije roditelja ili posreduje u porodičnim konfliktima.
Postoje dva oblika: instrumentalna parentifikacija (fizičke obaveze — kuvanje, čišćenje, briga o braći i sestrama) i emotivna parentifikacija (biti emocionalni oslonac roditelju — slušati njegove brige, biti mu „drug“, regulisati njegovo raspoloženje). Emotivna je, prema istraživanjima, daleko štetnija po razvoj ličnosti.
Prema istraživanju objavljenom u Journal of Child and Family Studies, procenjuje se da je svako peto odraslo dete iskusilo neki oblik parentifikacije tokom odrastanja, pri čemu su devojčice statistički češće pogođene nego dečaci.
Trebalo je da bude zaštićena
Parentifikovana ćerka je od malih nogu osećala teret koji nije bio njen. Videla je majku bez emotivne podrške. Gledala je oca kako radi bez prestanka. Njena empatija — dar koji je nosila — pretvorio se u zamku. Počela je da veruje da je ona razlog za njihov stres. Da je teret. Da zauzima previše mesta.
Roditelji nisu bili zli ni bez ljubavi za svoju decu. Oni su, kako ističu psiholozi, dolazili iz generacije koja nije razumela emotivne potrebe dece — generacije gde se od dece očekivalo da „budu jaka“, da ne prave probleme, da pomognu. Nisu znali za dugoročne posledice koje ostavljaju na nju.
Parentifikacija nije uvek posledica loše namere — često je to ciklus prenošen s kolena na koleno. Roditelji koji sami nisu imali svoje emotivne potrebe zadovoljene, nesvesno traže tu ispunjenost od sopstvene dece.
Dr Lindzi Gibson, klinički psiholog i autorka knjige Odrasla deca emocionalno nezrelih roditelja
Kako to izgleda u odraslom dobu
Kao odrasla žena, ona se i dalje oseća kao teret. Preterano se izvinjava. Preterano objašnjava. Boji se da uznemiri nekoga ili izazove konflikt. Ljutnja? Retko je pokazuje. Umesto toga, njene emocije žive u telu — u hroničnom bolu, upalnim procesima, iscrpljenosti.
Ovo nije metafora. Istraživanja u oblasti psihoneuroendokrinologije potvrđuju direktnu vezu između dugotrajnog emotivnog potiskivanja i fizičkih simptoma. Studija Univerziteta u Harvardu pokazala je da odrasli koji su kao deca preuzimali emotivne uloge roditelja imaju povišene markere inflamacije u krvi, što ih stavlja u rizičnu grupu za niz hroničnih bolesti.
Jedna od najčešćih posledica parentifikacije jeste obrazac u odraslim vezama. Parentifikovana žena gravitira ka osobama koje previše traže — ka onima kojima treba spasavanje, popravljanje, stalno bavljenje njihovim potrebama. Ovo nije slučajnost. To je njoj poznata uloga.
Neurološki, mozak traži ono što prepoznaje kao „sigurno“ — a za nju, sigurno je uvek bila briga o drugima, ne o sebi. Odnosi u kojima je ona „spasiteljica“ aktiviraju iste neuronske mreže koje su formirane u detinjstvu.
Kada su deca naučena da zarađuju ljubav kroz usluge i emotivnu podršku, ona ulaze u odrasle odnose verujući da ljubav mora biti zaslužena. Počinju da se plaše da su nedovoljne ako ne daju sve od sebe — čak i kada ih to uništava.
Šta njoj treba da čuje
Ona treba da zna da nije bila teret. Da je njena empatija bila dar koji je njeno okruženje iskoristilo na načine koji nisu bili fer prema njoj. Da je zaslužila zaštitu, brigu, detinjstvo bez odgovornosti koju je trebalo da preuzmu odrasli.
Ona treba da zna i da autentična ljubav ne zahteva da ona radi sve sama. Da oni koji je vole neće pobeći ako ona postavi granicu.
I možda najvažnije — ona treba da zna da je isceljivanje moguće. Istraživanja pokazuju da psihoterapija, posebno terapija zasnovana na privrženosti, može značajno poboljšati kvalitet života odraslih koji su iskusili parentifikaciju.
Parentifikacija je tema koja je decenijama bila tiha. Govoriti o njoj ne znači okriviti roditelje — znači razumeti sistem koji je bio duboko poremećen, u kome su i roditelji bili žrtve sopstvenih rana.