Око тога да сваки ментално здрав родитељ својој деци жели да буду срећна и успешна, да у животу искусе и доживе много више радости и љубави од њих (родитеља) самих се, верујем, слажемо. Ту много места расправи нема. Љубав мајке према младунчету очигледна је и у животињском свету, а инстинкт да своје потомство заштитимо и створимо му услове за срећно одрастање је исконски и урођен.
Међутим, у свему томе, намећу се два питања: прво, да ли ми заиста знамо шта је најбоље за нашу децу и , да ли негде дубоко у нама ипак чучи та себична потреба да дете буде срећно, али на начин да том срећом задовољи и нас, родитеље?
Да бисте на прво питање одговорили, довољно је да се осврнете око себе и погледате своје рођаке, пријатеље, колеге, комшије. Свима њима родитељи су желели добро и многи су веровали да заиста знају шта је то што њихова деца треба да раде и који пут треба да бирају. Међутим, то се није баш увек завршавало најбоље. Уверени да ”знају шта је за њихово дете најбоље” многи родитељи огрешили су се о своју децу дозвољавајући себи да им они бирају пут.
Друго питање је можда и важније. Понекад, родитељи могу бити врло амбициозни. Узмимо за пример један брачни пар који чине двоје успешних (рецимо) стоматолога. Имају породични посао који су градили и јако им је важно да он настави да постоји. С друге стране, имају и сина који не показује ни најмање интересовање за тај посао. Он жели да буде – физиотерапеут. Или кувар. Или диригент. Ретки су родитељи који би то прихватили уз осмех и дали свој благослов детету које је одабрало неки другачији пут.
Или, на пример, имамо оца који је као дете био невероватно талентован фудбалер. Имао је све шансе да гради каријеру, али не и подршку породице. Његов отац није му дозволио да оде у већи град да тренира па је тако прилика да постане богат и славан – пропала, а снови остали неостварени. Кад добије сина, овај отац му купује лопту и пре него што прохода, већ са три године уписује га у најбољи клуб у граду. Прати све тренинге, вози га на утакмице, навија из петних жила. Да би син, кад је напунио осам година, рекао да он не жели више да игра фудбал. Хоће ли овај отац то прихватити уз осмех и речи: ”Сине, за мене је најважније да ти будеш срећан. Ако фудбал то за тебе није, тражићемо заједно шта јесте.”?
Мале су шансе.
Ово су екстремни примери, али сви, наравно, утичемо на своју децу и њихове изборе. Саветујемо их, трудимо се да препознамо њихове снаге и усмеримо их. И то је природно. У томе нема ничег лошег.
Ипак, сваки пут кад седнемо да с њима разговарамо о њиховим изборима и будућности, стварно је важно да себи поставимо једно питање:
Да ли моје жеље, моје мишљење и моја веровања која се тичу будућности моје деце имају неке везе са мојим личним амбицијама или неоствареним жељама?
Само, док одговарате себи, будите СТВАРНО искрени.