Oko toga da svaki mentalno zdrav roditelj svojoj deci želi da budu srećna i uspešna, da u životu iskuse i dožive mnogo više radosti i ljubavi od njih (roditelja) samih se, verujem, slažemo. Tu mnogo mesta raspravi nema. Ljubav majke prema mladunčetu očigledna je i u životinjskom svetu, a instinkt da svoje potomstvo zaštitimo i stvorimo mu uslove za srećno odrastanje je iskonski i urođen.
Međutim, u svemu tome, nameću se dva pitanja: prvo, da li mi zaista znamo šta je najbolje za našu decu i , da li negde duboko u nama ipak čuči ta sebična potreba da dete bude srećno, ali na način da tom srećom zadovolji i nas, roditelje?
Da biste na prvo pitanje odgovorili, dovoljno je da se osvrnete oko sebe i pogledate svoje rođake, prijatelje, kolege, komšije. Svima njima roditelji su želeli dobro i mnogi su verovali da zaista znaju šta je to što njihova deca treba da rade i koji put treba da biraju. Međutim, to se nije baš uvek završavalo najbolje. Uvereni da ”znaju šta je za njihovo dete najbolje” mnogi roditelji ogrešili su se o svoju decu dozvoljavajući sebi da im oni biraju put.
Drugo pitanje je možda i važnije. Ponekad, roditelji mogu biti vrlo ambiciozni. Uzmimo za primer jedan bračni par koji čine dvoje uspešnih (recimo) stomatologa. Imaju porodični posao koji su gradili i jako im je važno da on nastavi da postoji. S druge strane, imaju i sina koji ne pokazuje ni najmanje interesovanje za taj posao. On želi da bude – fizioterapeut. Ili kuvar. Ili dirigent. Retki su roditelji koji bi to prihvatili uz osmeh i dali svoj blagoslov detetu koje je odabralo neki drugačiji put.
Ili, na primer, imamo oca koji je kao dete bio neverovatno talentovan fudbaler. Imao je sve šanse da gradi karijeru, ali ne i podršku porodice. Njegov otac nije mu dozvolio da ode u veći grad da trenira pa je tako prilika da postane bogat i slavan – propala, a snovi ostali neostvareni. Kad dobije sina, ovaj otac mu kupuje loptu i pre nego što prohoda, već sa tri godine upisuje ga u najbolji klub u gradu. Prati sve treninge, vozi ga na utakmice, navija iz petnih žila. Da bi sin, kad je napunio osam godina, rekao da on ne želi više da igra fudbal. Hoće li ovaj otac to prihvatiti uz osmeh i reči: ”Sine, za mene je najvažnije da ti budeš srećan. Ako fudbal to za tebe nije, tražićemo zajedno šta jeste.”?
Male su šanse.
Ovo su ekstremni primeri, ali svi, naravno, utičemo na svoju decu i njihove izbore. Savetujemo ih, trudimo se da prepoznamo njihove snage i usmerimo ih. I to je prirodno. U tome nema ničeg lošeg.
Ipak, svaki put kad sednemo da s njima razgovaramo o njihovim izborima i budućnosti, stvarno je važno da sebi postavimo jedno pitanje:
Da li moje želje, moje mišljenje i moja verovanja koja se tiču budućnosti moje dece imaju neke veze sa mojim ličnim ambicijama ili neostvarenim željama?
Samo, dok odgovarate sebi, budite STVARNO iskreni.