Моја најбоља другарица је самохрана мајка. Њени дани изгледају отприлике овако: устане, доји бебу док старије дете гледа цртани, спрема доручак, храни их, облачи, пакује ручак, спрема себе за посао док деца гледају још један цртани, води децу у јасле и вртић, хвата превоз до посла, ради најмање осам сати, враћа се превозом у јасле и вртић по децу, одлазе у куповину намирница, спрема вечеру, купа децу, успављује бебу док старије дете гледа још један цртани, ставља старије дете у кревет и чита му причу покушавајући да остане будна како би склонила сав хаос који је остао. Онда чисти кухињу, спрема ранчеве и одећу за сутра, тушира се и буквално се онесвешћује од умора. А сутра, поново.
Упркос свему, ретко ћете је чути да кука. Ипак једном, док смо са још неколико мама и децом били на викенд-дружењу у паркићу, прокоментарисала је како би волела да деца мало мање гледају телевизију, али да нема другог начина да их забави док се тушира или склања неред. Друга мама је упитала: „А зашто не пробаш да им даш само бојице или пластелин? И то ће их забавити неко време.”
Моја другарица је уздахнула и помало поражено одговорила да би вероватно могла, али да је ТВ једини сигуран начин да их забави 20 минута, док за бојице изгубе интересовање већ после два минута. А после треба сређивати за њима.
Онда је кренуо разговор о храни па је друга мама, која јако много ради и чија деца зато често једу куповну готову храну, рекла да би волела кад би могла да им спрема кувано ноћу, али од умора не може да се покрене након што децу испрати на спавање. А онда се у групи нашла још једна мама која је посаветовала: „А зашто им не би спремала храну само викендом, па подгревала током недеље?”
„То је немогуће” одговорила је ова мама и објаснила да су викенди већ пуни заосталих домаћих задатака, спремања стана, прања и пеглања веша и других обавеза.
Иако тако звучи, нису ови одговори били ништа више од искрене жеље да се помогне. Свака од ових мама која даје савете мислила је да је другој мами можда дала неку идеју која јој раније није пала на памет. Али ипак, ови одговори су маме које су се пожалиле оставиле са горким укусом у устима. Да су само мало ефикасније, њихова деца би јела здраву храну уместо куповне и радила неке креативне ствари уместо да гледају ТВ.
Ох, добила сам и ја своје „А зашто не пробаш да…” Кад је мој син имао само месец и по дана, а кад ме је другарица с факултета позвала да се видимо у граду. Ја сам живела на периферији, неких 40 минута вожње превозом. Морала сам да је одбијем јер једноставно нисам била спремна да се суочим са логистиком паковања и водања двоје деце до центра. „А зашто не можеш само једно дете да ставиш у колица, а друго поведеш за руку?” упитала ме је другарица. Да, вероватно сам могла. Али нисам ни могла ни желела да се суочим са свим оним што уз то иде, а што људи који немају децу једноставно не разумеју. Паковање ранца за трогодишњака, торбе за бебу, ужина, дојење, успављивање… Не могу „само” ништа. Јер сам преуморна, јер је чувати двоје деце пренапорно и јер није све „ствар организације”.
Зато, предлажем да ове две фразе избацимо из речника. Да их забранимо. Није посао рођака и пријатеља да решавају ваше проблеме, посебно кад то решење није (а углавном није) откриће топле воде. Наравно да сви знају да деца треба уместо ТВ-а да боје и цртају. Не, наш посао је да пријатељу који се бори и труди да одгаји своју породицу кажемо: „Ма шта се бринеш? Колико смо само цртаћа ми одгледали, па нисмо толико лоше испали.”
Велико је искушење покушати да неком ко вам се пожалио понудите неко своје решење. Али, ако већ видите да тај неко грца у покушајима да буде добар родитељ, можда је боље решење да му једноставно укажете на то колико се труди и да ће све бити сасвим у реду.
И да заборавите заувек на фразу: „Све је ствар организације”. Јер није. Не, увек и не сваком.